Само су мисли просте, а језик не може да буде прост

20-09-2015 11:12:33 | | / vostok.rs |


Пишући о Вуковом Рјечнику, академик Павле Ивић истиче да „се не може навести ниједно друго дело у историји српске културе које је одиграло већу улогу као прекретница, као полагање темеља“, док га академик Миро Вуксановић издваја као „матичну књигу савременог српског језика“ и као „књигу пред књигама“. У језичком, прецизније, лексичком смислу, ово дело је значајно јер садржи списак речи које су утемељиле савремени српски књижевни језик, а самим тим, посредно и непосредно, и савремену српску културу.

Какав је био капацитет те лексике за задовољавање културних потреба српског народа?

Многи су сматрали недоличним занемаривање језика вишевековне писане традиције да би се стандардним језиком прогласио народни. Вуков савременик Лукијан Мушицки овим речима се успротивио Вуковој намери: „Српски народ је орао и копао, много се трудио, јуначествовао, али мало мислио, осим о насушним потребама, зато је његов језик сиромашан речима за умозрителне мисли.“ Чешки слависта Јосиф Добровски истицао је да се њему не допада да се „Срби спусте до сељачког језика. Мора бити и отменијега језика за узвишеније предмете“. И академик Милка Ивић, иначе велики поштовалац Вуковог дела, формулисала је став који није (био) редак међу интелектуалцима: „А нама је, ето, било суђено да нам, у данима једног Пушкина, невешта рука, тек извучена такорећи испод плуга, црта прва наша слова за нашу реч. Крајње је време да се збиља сви отрезнимо од наивних митова. Камо среће да смо имали неизгажену писану традицију, да нисмо морали уводити неписменог у компетенцију писмених! Књижевни језик је оруђе којим може и мора да рукује само вичан зналац – образован човек.“

Много је више оних који сматрају да се српска култура могла адекватно и природно развијати само на народном језику и да је тај језик имао капацитет да изрази и „умозрителне мисли“. Сам Вук је о томе говорио да су само мисли просте, а да језик не може бити прост. Слично је о томе размишљао и један од највећих српских лингвиста Александар Белић. Он је наглашавао да суштина књижевног језика није у томе да ли се он облички, синтаксички или речнички довољно развио, већ у томе шта се њиме износи. Чим се једним језиком улази у велику културу света, обрађују предмети културне, научне и књижевне области, он постаје књижевни језик.

Каква је објективно била моћ народног језика да изрази „умозрителне мисли“, да најпотпуније искористи оно што поседује и да изнедри оно што му недостаје? Одакле је то кренуо наш књижевни језик да би два века касније постао оно што данас јесте? Одговор на то питање пружа Вуков Рјечник.

Вуков савременик Јован Стејић замера Вуку што у Рјечник из 1818. није унео све речи које су се у то време могле чути или прочитати, руководећи се принципом да их није чуо у народу. Изгледа необично да народ није користио ове речи: благост, опасност, строгост, садашњост, прошлост, будућност, вест, дух, слух, задатак, молба, жалба, победа итд.

Како ли се мислило о прошлости и будућности када није било речи за њих? Међутим, мислило се на свакодневну муку па је било много синонима за појмове који су важни за народни живот. У Рјечнику је забележена цела колекција синонима за глагол најести се (напитати се, набањати се, набити се, набокати се...), за придев јадан (биједан, болан, дерни, жалостан, зајадњи, злосрећан...) и за друге речи које су се односиле на појмове из тежачке народне свакодневице.

Ипак, није сасвим тачно да није било речи за апстрактне појмове. У Рјечнику проналазимо: воља, разум, туга, срећа, мржња, љубав, ду(к) (= дух), душа, љупкост, друговање, надање, обећање, рабрење (= храбрење), страшење, страота, вољан, душеван, љубак, љубезан, рабар (= храбар), страовит... Било их је, иако се мора признати да је неке од њих Вук дефинисао сводећи их на практично, конкретно свакодневно искуство. Тако је, рецимо, душа у Рјечнику дефинисана пословицом: Два без душе, трећи без главе. Исто и глагол жалити: жали ме жива, а немој мртва. Придев недостижан овако се објашњава: нпр. жито је недостижно, тј. једно високо а друго ниско нарасло или једно зрело друго недозрело.

Важније од тога што је у народном језику било речи за апстрактне појмове јесте чињеница да је српски народни језик био изразито растегљив, сав саздан од материјала који се могао користити за грађење нових речи. Када је преводио Нови завет, Вук је сам изградио чак 84 речи које до тада нису постојале, а за које је рекао да би „те речи казао овако и најпростији Србин само кад би му затребале; а може бити да их и говоре“: трубач, слушач, викач; избављење, извршење, оправдање, отпуштање; грабљив, неосетљив, виноградар; незнабоштво, девојаштво, смерност, светост, гостољубивост.

Лексика коју међу својим корицама чува Вуков Рјечник из 1818. године претрпела је знатне измене још за Вуковог живота. Ни Његош, ни Бранко Радичевић, ни други поборници Вуковог дела, нису писали сасвим вуковски. Ипак, колико год да се лексика мењала, богатила и стварала од сопственог или страног супстрата, до данас је, захваљујући Вуку, задржала своју есенцију која се огледа у ономе што је Белић звао народним духом.

Професор Филолошког факултета Универзитета у Београду

Др Рајна Драгићевић,