Говор Горана Киковића на откривању спомен-биљежја Петру Петровићу Азанцу у Азанама, 16.10.2013.

19-10-2013 03:08:59 | | Глас Холмије/ mojenovosti.com |

Последња деценија османлијске власти на подручју Рашке области или некадашњег Новопазарског санџака била је период изразите анархије, бун, зулум, злочин, ријечју правне, имовинске и животне несигурности. Својом политиком према овом простору Аустро-Угарска је у великој мјери доприносила таквом стању. Монархија је преко своје дипломатије исфорсирала и термин ''Санџак'' за Рашку што је итекако доприносило анархији и несигурности. Ни послије младотурске револуције (Хуријет) 1908. године ништа се није битније промијенило.
У ствари, настало је још теже стање, јер су Млатотурци настојали да спроведу османизацију цјелокупног становништва, нетурских и неисламских институција и организациј. Срби као народ у националном смислу нијесу били признати. Третирани су као millet (''вјерски народ'') према давно установљеним тзв. милет системом још из времена султана Мехмеда Фатиха у 15. вијеку.
Подручјем Сјеничког и Пљеваљског санџака, као и у цијелом Косовском вилајету, харале су стотине турских, запараво муслиманских одметника. Те групе и појединци су терорисали, пљачкали, уцјењивали и убијали најугледније хришћане, али не штедећи ни оне муслимане који нијесу одобравали њихова злодјела. Насиља су чиниле добро наоружане одметничке групе и појединци који су често имали прећутно, а неријетко и отворено одобравање њихових недјела од стране и локалних па и вилајетских власти. У свему томе своје прсте би умијешала и Аустро-Угараска која је дјеловала прљавом али и ефикасном пропагандом хушкајући наше муслимане против Срба хришћана представљајући их као главне кривце за све невоље. Она је настојала да од бившег Новопазарског, каснијих Сјеничког и Пљеваљског санџака, створи ''corpus separatum'', заправо неки нови идентитет. То јој је било потребно да би спријечила евентуално уједињење Србије и Црне Горе, а истовремено себи обезбиједила коридор за продор ка Косову и Метохији, Повардарју и Солуну.
У таквом историјском контексту дјеловао је Петар Петровић Азанац (1880-1917), од 1900. до 1917. комитски војвода на подручју Бихора. Надимак Азанац добио зато што је рођен у селу Азане у Бихору. Велики јунак и хајдук који се борио против турског и аустро-угарског зулума. У селу Азане код Берана формиран је 5. јуна 2013. године Одбор за подизање споменика комитском војводи Петару Петровићу Азанацу.
Петар Петровић је изгубио живот 1917. године и сахрањен је на азанском православном гробљу. Међутим његова родбина му је касније земне остатке премјестила у србско православно гробље у Беранама и подигла породични споменик. Са својом комитском четом крстарио између ријеке Лима и планина Јавора, Голије и Златара. Ова чета је уносила панику међу турске власти па је чак косовски валија лично о њеном дјеловању обавијестио и самог султана 1910. године, што довољно говори о његовој ратничкој снази и страху турских власти од његовог утицаја у народу. То потврђују истраживачи и историчари који су се бавили овом проблематиком.
О Петару Петровићу Азанацу мало је за сада написано, али колико се зна, како пише Вукоман Шалипуровић у књизи ''Културно-просвјетне и политичке организације у Полимљу и Рашкој 1903-1912'' Петар Петровић-Азанац (1880-1917), родом је из села Азане је из тадашње сјеничке кзе. Као сеоски сиромах био је у најму код Аасан-бега из Буђева и, како пише Вукоман Шалипуровић, због сукоба са бегом морао је да напусти најам, јер га је бег изубијао и теретио како га је похарао. Послије ове туче Петар се са братом одметне у шуму и убије Асан-бега, пребјегне у Србију, наоружа се боље, придобије још сељак и отпочне комитовати по Пештеру, а нарочито по планинама Турјаку, Гиљеви, Јадовнику и Златару.
Ради прогона Петра Петровића-Азанца и његове чете турске власти су основале потјерну чету од башибозука. У доба када је чета Петра Петровића-Азанца крстарила око Бијелог Поља и Сјенице, у околини Нове Вароши оперисала је једна мања чета око села Радојине и Рутоша. Турске власти кренуле су у потјеру претресајући села и чинећи насиља. Турске власти нападају мјесно становништво и сумњиче га, сматрајући за бунтовнике све који се упуте граници, макар били и кириџије. Године 1911-1912 чета Петра Азанца упадала је често у нововарошки крај. У јуну 1912. године чета је пресјекла турски телеграф у селу Рутошима у дужини од 84 метра.
О војводи Петру Петровићу Азанцу пише и група аутор у ''Монографији Бијелог Поља'' као и Салих Селимовић, историчар из Кладнице код Сјенице, који каже: ''Крајем 19. и почетком 20. вијека простором од Лима до Јавора и Голије терорисале, пљачкале, уцјењивале и убијале угледније и богатије Србе хришћане одметничке и хајдучке групе и појединци Пашо Гаљановић Ђерекарац, Ахмедин Лекпек, Пшо Пештерац, Тле Златановић Нишић, Адил Папић. Опљачкано и убијено је за то вријеме низ најугледнијих Срба у сјеничком и нововарошком крају као што су два брата Чкоњевића, два брата Попадића, два брата Млађеновића и многе друге. Посебно је био опасан одметник Адил Папић из Кладнице па га је србска влада уцијенила са 1200 динара што је тада био велики новац. Овог зликовца је успио да ликвидира комита Милан Ранитовић 1901. године. Велику подршку таквом дјеловању муслиманских одметника давали су и неки државни званичници да би се обезглавило србско православно становништво. У томе се посебно истицао Мустај-паша Ћатовић из Сјенице. По свој прилици он је и наручивао сва та убиства користећи општу анархију. На овог пашу је покушан атентат 1901. године али је због нестручног руковања експлозивом остао жив. У Пљеваљском санџаку је било случајева да су се аустроугарски официри и војници преоблачили у турску ношњу и ноћу упадали у србска села чинећи нечувена злодјела, чак и гора неко што су чинили Турци, па се то приписивало њима.
У вријеме познате Раоничке буне и послије ње појачана је активност србских комита који су штитили и помагали угрожене сељаке и вршили освете за убијене српске прваке. Међу њима су се истицали Миле Робовић, Петар Тошић, Драго Ћосовић и Милија Маслак. Оружије и новац су допремани до границе, а одатле је преношено на тадашњу турску територију и дијељено народу. У Старој Србији су насиља узела толика маха да су само од 1. јула па до краја новембра 1911. године почињени ови регистровани злочини: 128 крађ, 58 оружаних напада на имовину, 53 отимачине, 41 разбојништво, 37 покушаја убистава, 35 убистава, 13 насилних превођења у ислам. Дјеловале су и повремене групе и појединци који су крали, пљачкали и отимали, чинили насиља, па се поново враћали неком редовном и нормалном животу. Таквих повремених група и појединаца је било и код Срба православаца.
Овакво несносно стање насиља отјерало је многе Србе хришћане у шуму да би се спасили, јер им је пријетила опасност, док су се неки одметнули да би заштитили неког свог или цијелу фамилију. Многи су морали да бјеже преко границе на Јавору, Рашкој и Мокрој Гори. Посебна прича је био притисак Арнаут (исламизираних Албанаца католик) и мухаџир. Они који су бјежали у шуме или око границе углавном су били млади и здрави људи који су били способни и храбри, спремни ''стићи и утјећи'', убити и бити убијен. Бројније комитске групе су биле способне и спремне да заштите и цијела села са србским хришћанским становништвом. Сукобљавали су се са муслиманским одметницима, бранили и спашавали многе угрожене Србе, убијали њихове вође и организаторе и вршили освете. Народ их је волио и зато су у народу имали бројне и најчешће веома одане јатаке. Чак су цијела села од тзв. Јаворске границе до Полимља јатаковала комитама (Љепојевићи, Буковик, Трудово, Радојиња, Штитково, Лопиже, Штваљ, Кузмичево, Косатица, Бистрица, Страњани, Горачиће, Камена Гора, Прошћење, Бобово). На Лиму су имали и скривене чамце за прелазак у западни део Рашке области (Пљеваљски санџак) у селима Дренови, Ивању, Мжићима, Бањи. Многим комитским четама србска Влада је плаћала трошкове зимовања у Србији.
У једном свом извјештају Сретен Вукосављевић пише да су се и неке црногорске чете појављивале са десне стране Лима. Тако је једна црногорска чета у јуну 1912. године пресјекла телефонску линију између Нове Вароши и Прибоја. Том приликом су однијели 84 метра телефонске жице.
Постојао је тзв. Комитски пут који је полазио са Јавора па преко сјеничког и пријепољског краја до бјелопољског и беранског подручја. Тим путем су се кретале српске комите и курири, а одржавала се и веза између Србије и Црне Горе. Веза је ишла од Јавора до Васа Рољевића и Рада Обућине у Божетићима, па до Ранитовић и Ловић у Лопижама, а одатле до Пешић у Гоњу настављајући даљу у Сопотницу код Лазара Дивца, Поповић у Пећарској. Поповићи су одатле били даља веза до Бијелог Поља и Берана. Познате вође комитских дружина били су: Петар Тошић, Драго Ћосовић, Милан Ранитовић, Павле Шљукић, Раде Кијановић, Милосав Љујић, Војо Цуцић, Симо Пајевић, Вукојица Глушчевић, Јеврем Млађеновић, Раде и Владо Обућина, Милија Маслак, Машан Кнежевић, Бора Петаковић, Јаков Војиновић, Петар Петровић Азанац и пред Први балкански рат учитељ Сретен Вукосављевић. Турске потјерне чете, чете помоћне и летеће жандармерије су више терорисале цивилно становништво по селима и убијали најугледније људе него што су се обрачунавале са србским комитама настојећи да на тај начин застрашују србско хришћанско становништво. Озбиљнију потјеру турске власти једино су предузеле за зликовцем Незиром Колашинцом који је убио Милосава Вукића и његовог сина. Турска потјера га је убила у Суводолу на Пештери половином јуна 1912.године. То је имало за посљедицу да су многи сељаци бјежали преко границе у Србију, а од њих ће се попуњавати постојеће комитске чете и формирати нове, као и чете добровољаца, па ће тако око границе увијек бити спремних груп и чет за борбу против турских одметника и потјерних чета. Те комитске чете и групе добровољаца ће прве и започети борбене акције за ослобођење на турској територији у Сјеничком и Пљеваљском санџаку у октобру 1912. године. Тако ће комите под командом војводе Сретена Вукосављевића (Тмушића) и прије званичне објаве рата Србије Турској 18. октобра 1912. године ослободити нека села уз србско-турску границу у сјеничкој и нововарошкој кази.''
Из свега реченог може се закључити да Петар Петровић Азанац није на жалост дочекао толико жуђену слободу и уједињење свог народа. Од његове смрти прошло је ево већ 96 година и тек данас се колико-толико на достојан начин званично одужујемо као друштво и као сљедбеници његовог патриотског дјела, откривајући му ово спомен-обиљежје у знак наше вјечне захвалности према њему, на понос не само његових најближих сродника већ и данашњих и будућих потомака и нараштаја, који ће се при свакој посјети подсјећати свијетлих примјера из богате националне историје србског народа на овом подручју.