Налазите се на страници > Почетна
> Магазин > Култура > РОБЕРТ БОБ ВИЛСОН :“НАТУРАЛИЗАМ НА СЦЕНИ ЈЕ ЛАЖ“
РОБЕРТ БОБ ВИЛСОН :“НАТУРАЛИЗАМ НА СЦЕНИ ЈЕ ЛАЖ“
У оквиру ВИ Међународног фестивала монодраме „Соло“ на сцену Позоришног центра „На Страсном“ изашао је Роберт БобВилсон.И премда су његове представе већ биле у Москви -2008. и 2011. на фестивалу „Чехов“, а још раније,. .,,2005. ремејк „Мадам Бетерфлај „ на Новој сцени Бољшег,у монодрами „Последња Крепова врпца „по драми Семјуела Бекета московска публика је имала прилику да први пут види Вилсона и као редитеља и као човека. Вилсон је после одржане прес конференције дао интервју Јелени Рубиновој, новинарки „Независних новина „(Независимая газета) .
-Господине Вилсон, познато је да сте ви с Бекетом дискутовали о неким Вашим представама. Такође се зна, да сте потрошили не једну деценију на то да би сте сценски реализвали „Последњу Крепову врпцу „и сами у њој играли.Због чега сте се одлучили да се тако вежете за ту представу?
Бекет се иза кулиса упознаје с Вилсономн
-Током многих година нису ме напуштале мисли о тој Бекетовој драми,а 1970-их година поставио сам драму„Писмо краљице Викторије „ која се заснива на апсурдности текста. Представу смо играли у Паризу и сам Бекет је дошао да је види.После завршетка представе обавестили су ме да је Бекет изразио жељу да дође иза кулиса и да се са мном упозна.Био сам веома узбуђен, али он је рекао да му се веома свидела моја драма, а особито текст.
Седмочасовна представа ћутања у Даласу на којој није изговорена ни једна једина реч
После смо се неклико пута срели и једном приликом сам га упитао којег глумца највише цени.Показало се да је то Бастер Китон, који је и мој омиљени глумац.
Испало је да се многи наши погледи на позориште подударају.У то време једна од мојих последњих радова била је седмочасовна представа постављена у Даласу у којој није изговорена ниједна једина реч.На то је Бекет приметио:“Ја сам много радио с тишином, у мојим драмама има много ћутања, али никад нисам имао посла с тишином која траје 7 сати.“
Играти тишину и то комедију !
Сложеност режије и глумачке игре у Бекетовим драмама састоји се у томе што треба играти тишину, а истовремено играти комедију. Често Бекета постављају као тешку дрму, скоро трагедију и драма као што је „Последња Крепова врпца „ третира се као трагична прича старог усамљеног човека.Али ако би је играо Бастер Китон или Чарли Чаплин, онда би то била комедија.Убеђен сам да Бекета често неправилно схватају и постављају покушавајући да га преведу на језик натурализма на сцени.Бекет је за мене у својим драмама сазадан на конструкцији створеној у времену и простору. И отуда сваки покушај да се он игра у оквирим натуралистичког тетара није ништа друго него чист промашај који је унапред осуђен на неуспех.
Натуралзам на сцени је чиста лаж из простиг разлога што је сама сцена вештачки амбијент
Натурализам на сцени је чиста лаж,из простог разлога што је сама сцена вештачки амбијент, па је сам боравак на њој вештачки, неприродан. Ту је све другачије-ти говориш другачије, крећеш се другачије.
Бекетову драму је могуће поставити у било којој, чак и у врликој сали,али по мом мишљењу она захтева камерни простор јер је то монодрама чији јунак стално обитава у малој соби.Било ми је тешко да поставим драму и да све време посмтрам себе на сцени са стране.Али с времена на време сам играо ту драму и као и раније понекад излазио на сцену.Играјући више сазнајеш о томе шта радиш, јер у тој представи прве речи ја изговарам тек у 53. минуту, а пажњу гелдлаца мораш држати тих 53 минута.
Како треба схватити чињеницу да Ви већину времена проводите радећу у Европи и сматрате ли се америчким режисером?
-Ако се говори о театру и чак шире-performing arts –онда би се могло рећи да је данашња Америка доста провинцијална.Ево неких примара за ту тврдњу.
Савет за културу државе Њујорк може доделити субвенције за представе само оном ко живи у тој савезној држави.То је тешко постићи.У Америци се никад не би могло догодити прича као са опером „Ајншатјн на плажи“коју сам 1978. Поставио заједно са Филипом Гласом по наруџби тадашањег министра културе Француске Мишела Гиа. И то зато јер било врло смело решење, пошто нико ни изблиза није могао претпотсавити шта ће из тога изаћи.
У САД недостају оријентири за културну полотику
У САД има много позитивних ствари:Устав, Повеља о људским правима,али што се тиче културе и уметности,о неким орјентирима, посебно о некој јасној културној политици не може бити ни говора. Не треба сметнути с ума да ће, рецимо, кроз неких пет хиљада година у неком виду остати само уметност.Кад говоримо о Кини, Египту, Грчкој, цивилизацији Маја,ми данас судимо на основу тога шта су створили уметници.Јер управо људи уметности документују време и ретранспонују га у будућност, ко смо ми уствари.
САД су млада нација, али постојати без промишљене културне стратегије је веома опасно.
Како замишљате будућност америчког експерименталног тетара после Вас и Woster group?
На основу свог малог увида у оно што стварају млада покољења у Америци, могло би се говорити о томе да се у уметности дешава нека врста Ренесансе.Младима је својствено таква перцепција простора, звука,светлости, музике, текста, поезије и речи уопште чиме се одликовала епоха Хуманизма и Ренесансе.Не волим да прогнозирам и усмеравам, али сама чињеница да је перформанс Марине Абрамовић могао да се одигра у Музеју савремне ументости у Њујорку и да траје три месеца, говори да се много тога већ мења. И за шта је пријемчива та појава, за тетар или за музеј?Разни жанрови су изукрштани, много тога се подудара.И све више младих иде тим путем.
Велики проблем за Америку је њена културна одвојеност у аутономност
Велики проблем за Америку је њена културна одвојеност и аутономност.Ако у почетку боравите у Мајамију, затим у Сент-Луису,онда у Сан Франциску, а потом у Принстону у држави Њу-Џерси,добићете најрзаличитије слике о оном што сте тамо видели и осетили.Немате никакву, ама баш никакву представу, о томе шта се догађа у позоришном простору света.Немогуће је говорити о неким далеким земљама као што су Русија или Вијетнам, пошто у Америци нико не зна ни шта се догађа на Аљасци.
За такву огромну земљу као што су САД,кутурна политика се своди на то да се сазна у Даласу или Тексасу за оно што се догађа на Куби или Сиетлу.
Кад сам постављао „Хамлета „ у Хјустону, није било новца, па смо радили копородукцију с Француском, Италијом, Немачком и после премијере смо морали да играмо представе у Француској.Запамтио сам како су медији писали да „наш Хамлет „ путује у друге земље.
У Ервропи сте ближи једни другима, а Француска је земља која је постла дом, род рођени за многе –Стравинског, Пикаса, Питера Брука... И за мене.
Како се односите према ситуацији кад ваша представа или плаши публику или кад публика ништа не разуме и напушта дворану као што се десило 2001. на пердстави „Игра снова „ у Москви кад су гледоци били из света уметности али најмање половина је изашла из позоришта током представе?
Представа играна од 7 увече до 7 ујутру и на гостовању у Данској сви гледаоци побегли 5 сати пре завршетка
-(Смеје се) .Једном давно у Њујорку сам играо у представи на коју је дошао само једн постарији човек, а и он је изашао на половини.А почетком 70-их година играо сам у представи „Живот и време Јосифа Стаљина „ која је трајала 12 сати од 7 увече до 7 ујутру и у њој је учествовало 128 извођача.Имало смо гостовања у Копенхагену где је било планрано 10 извођења. У трећем чину, отприлике око 2 сата, неко нам је иза кулиса рекао да у сали нико није остао. Питали су ме шта да се ради. Реао сам им да ко у датом момнету не игра, нека иде у салу.Следећг дана продуцент прдеставе је рекао да је то пропаст, да представа није по укусу данске публике. И моја пријатељица је казала:“По мени је то прелепо што драма није по укусу данских гледалаца.“
Проблем је у томе што ми све време покушавано да схватимо.Али не разумети и промислити је такође нормално.
Савремено позориште као савремена телевизија:сваке две секунде гледалац мора добити нову информацију
Савремено позориште ме неодољиво подсећа на савремену телевизију на којој ј сваке две до три секунде гледалац мора добити информацију. И да кажем „Ајнштајна на плажи „ и не треба разумети, треба га проживети.Али гледаоца можемо такође узалудно изгубити.Просто ми нисмо на све то навикли.То се исто дешавало и са представама Баланчина,Мерса Канингема,музиком Кејџа и другима који су радили с апстракцијом.
Недавно сам завршио представу „Старица „ по Данилу Хармсу.То је драма апсурда и многи је нису разумели отуда што су хтели да се разаберу у тексту Хармса.А ми се, попут школских учитеља, старамо да дамо одговоре, премда је много важније постављати питања.
За мене је свет као библиотека, а живот је део мога свакоденвног посла
Вероватно Вас често питају како живите у том фантастичном ритму...
-За мене је свет –библиотека, а живот део мога посла. И кад ме питају како могу да тако много радим,не знам шта бих им одговрио, једоставно ја тако живим.Уметност је нешто на што ја волим да гледам.То може бити и нешто ново, а и нешто што изазива неспокојство, нешто необично, у сваком случају нешто што сам сам преживео и обично не покушавајући да то преведем на интелктуални ниво.
Не волим шеме и категорије
О мени често говоре да сам био у саставу групе која је започела постмодернизам у позоришту.
Не знам шта је то постмодернистички театр,ја сам просто урадио онако како сам урадио.
А то што сам урадио више сам истраживао телом,покретом. него разумом, рекао је Боб Вилсон на крају интервјуа за московски лист „Независне новине „.
