Налазите се на страници > Почетна > Магазин > Култура > Хлеба и језика

Хлеба и језика

03-09-2015 08:48:50 | | / vostok.rs |

Је­зик и на­род су јед­но. Или би тре­ба­ло да бу­ду. Из­раз те­жњи и ми­сли на­ро­да. Док има је­зи­ка, има и на­ро­да. Је­зик по­сто­ји и без др­жа­ве. Ср­би су нај­бо­љи при­мер за то.


У наредних најмање 90 дана, поштовани читаоци, „Политика“ ће подржана од Министарства културе и информисања Републике Србије објављивати текстове наших и страних познатих лингвиста и писаца на тему „Сачувајмо српски језик“. О томе када је настао српски језик, када ћирилица а када латиница, којим писмом смо писали и којим данас пишемо, какав нам је језик био некада а какав је сада, из којих језика имамо позајмљенице и који светски језици имају наше речи... читајте из дана у дан на страницама нашег и вашег листа са традицијом дугом 111 година.

Шта је нама данас српски језик? Какав је и какви смо ми који се њиме служимо? Је ли то језик од Вука Караџића до наших дана или је то језик од Светога Саве, па и раније, од када се зна да смо имали и свој језик и своје писмо? Историја језика је неодвојива од нашег народног бића. Какве смо државе имали, такав нам је био и језик, а почесто и бољи него што нам је била држава. Сетимо се само ослобођења вишевековног ропства пре два века и борбе за стварање модерне грађанске државе. Док су Карађорђе и Милош стварали државу, Вук је образовао народ, али и народ њега. Питање за све нас данас јесте да ли смо остали на том трагу најједноставнијег израза и писма. Разумљивог и научнику и пастиру.

Језик и народ су једно. Или би требало да буду. Израз тежњи и мисли народа. Док има језика, има и народа. Језик постоји и без државе. Срби су најбољи пример за то. У Законоправилу Светога Саве реч језик има двојако значење: значи и језик и народ. Основица српске редакције старословенског језика Светога Саве створена је на основу српског народног изговора, а Вукова реформа почива на народном језику. И на реформисаном писму које је Вук преузео од данас скоро заборављеног Саве Мркаља.

Као што је Свети Сава духовни утемељитељ српске културе и језика, тако је Вук духовни обновитељ. Срби су имали културу и писменост и пре Светога Саве. О томе сведоче писани споменици наше културе. Касније смо изгубили државу, али нисмо језик. Када је букнула револуција за ослобођење Србије почела је истовремено и духовна обнова и културно утемељење. Вожд и Милош су правили државу, а упоредо са њима Доситеј је школовао прве ђаке увозећи дух Европе у Србију. Међу тим ђацима био је и Вук Караџић, који је каснијим својим радом и делом увео Србе и Србију у културну историју Европе. Никада Срби и њихов језик ни пре ни после њега нису били толико цењени и слављени. Доситеј је први у Србију увозио европску културу, а Вук је први српску културу извозио у Европу.

Двеста година после објављивања Пјеснарице и Писменице и они који оспоравају Вуков допринос нашој култури пишу Вуковим реформисаним писмом, које је – савршено за српски језик и изражавање његовог бића. Од 11. века па све до прве половине 20. једино писмо у масовној културној употреби Срба било је ћирилица. Због разноразних забрана коришћења ћирилице у Аустроугарској (данашњој Војводини и Војној крајини), као и у Босни и Херцеговини и Далмацији, Срби су били присиљени да користе латиницу. Уосталом, готово све што је вредно написано на српском језику до 1945. године – написано је ћирилицом. После тога дошла је епоха српскохрватског језика и трајала је до 1991. Од тада опет имамо српски језик. Ћирилица је једино писмо српскога језика од Повеље Кулина бана и Мирослављевог јеванђеља до стварања Југославије – и када смо имали своју државу и када је нисмо имали. Док је било Југославије, латиница је била друго српско писмо, али тада смо следили идеју југословенства и српско-хрватског језичког заједништва, нарочито званична политика Београда у оквиру југословенске заједнице. Срећом или несрећом, сви су нас напустили и данас смо само Србија, па нам ваља наставити тамо где смо Југославијом били прекинути.

И поред наших писања по новинама и објављивања речника и приручника наших лингвиста на теме језичких правилност и неправилности – остају исти проблеми, а јављају се и нови. Њих није могуће отклонити док се не промени однос према језику. То значи више српског језика на свим нивоима образовања, од основне школе до универзитета. Часова српског језика у нашим школама данас је упола мање од часова страних језика, а то је много мање националног језика него у већини европских земаља. Професори српског у школама углавном предају књижевност. Већина запослених у медијима пише и говори језиком који су стекли у средњој школи. Многе телевизије се утркују у прављењу што приземнијег програма са музичким ђубретом и скаредним садржајима, са речником и нагласком завичаја водитеља и учесника…

Код расписивања јавних огласа за запослење обавезно је знање страног језика, углавном енглеског. Знање српског се не тражи ни у једном случају – коме ће се запослени и на ком језику обраћати? Уз обавезно знање рада на рачунару, чак и за занатска и услужна занимања, српски је непотребан, а страни језик обавезан – као да нам је он матерњи и службени језик државе.

Скоро никога осим језичара није брига за стварне језичке проблеме: накарадно грађење нових речи – ни српски, ни енглески или и српски и енглески (англосрпски) – „гађање“ падежима, осакаћена синтакса, погрешно преношење страних имена и назива, некњижевни изговор, искривљена значења, погрешни преводи, аљкавост у правопису...

Српски језик и ћирилица власништво су читавог српског народа. „Политика“ већ 111 година излази на ћирилици негујући српски језички израз и залажући се за стандардну језичку културу. Кроз цео 20. век „Политика“ је сматрана узором доброг језика у новинарству. „Српски у 100 часова“, рубрика Живојина Бате Вукадиновића, објављивана недељом на страницама нашег листа крајем тридесетих година, кроз кафанске приче излаже целокупну граматику српског језика. Многи су се наши читаоци образовали из „Политикиних“ написа будући да је од свог оснивања давала простора нашим најбољим писцима и посвећивала пажњу проблемима српског језика. Тим више данас сматрамо обавезом и дужношћу да управо ми поведемо овакву акцију. На то нас покрећу жеља за знањем и бољим животом и одговорност према свом народу и његовој култури, а наш језик и наше писмо су и тековине и светиње.

Нажалост, нико од нас појединачно не може исправити криву Дрину ако држава то не жели. Само бољим образовањем и просвећивањем можемо поправити и унапредити и себе и друштво.

Зато позивамо своје читаоце на узајамно уважавање и помагање, са пуно љубави према нашем језику и писму, поштујући своје велике претке и настављајући њиховим путем.

Јављајте нам се са питањима и предлозима, ми ћемо се трудити да их систематизујемо и објавимо.

Сви ми којима је стало до српског језика и културе јесмо његови баштиници и корисници, зато га морамо очувати и у што бољем стању предати свом потомству.

Какав нам је језик данас? На то питање ће у наредна три месеца „Политика“ покушати да одговори дајући простор нашим угледним језикословцима и писцима. Свакога дана на нашим страницама биће објављивани написи са темама из српског језика и о српском језику. С циљем да га сачувамо и поправимо тамо где смо га покварили.

Захвални смо Министарству културе и информисања Републике Србије јер је препознало значај нашег понуђеног пројекта „Сачувајмо свој језик – говоримо и пишимо српски“ за српску културу. Такође, уз захвалност свим ауторима који су се одазвали да пишу, посебно захваљујемо Институту за српски језик САНУ, Филолошком факултету у Београду, Матици српској и академицима САНУ као и нашим илустраторима који су цртали на задате теме да бисмо текстове што боље опремили: Дарку Новаковићу, Новици Коцићу, Драгану Стојановићу и Јовану Прокопљевићу.

Градимир Аничић