ГЕНИЈАЛНО ЧУДОВИШТЕ
Прошла су четири века од кад је умро еђ+генијални сликар Ренесансе Микеланђело Меризи познат као Каравађо. Уметнику сазданом од страсти, бујног нерва и сумњиовог понашања, генији и убици , вундеркинду и бестиднику, који је с ногу на главу преврнуо италијанску уметност свога времена , оставивши за собом дубок траг који се препознавао у сликарству многих покољења , ове сезоне поводм јубилеја приређено је неколико изложби.
У риму је тако приказанcrem de la crem,оно што је несумњиво припадало дело Каравађа, у Лондону су скупили „Пријатеље и душмане Каравађа“, док су у Фиренци, ,граду у којему јубилар као да није никад ни био,покушали да исптичају о непознатим везама дликара и његових следбеника са престоницом Медичи.
Избор толико чудан колико и акономеран:сликар сликар као звезда која се гаси и сликар нестао у бесконачности , то је зправо и најпогоднији пут за изучавање Каравађа.
Нема сумње да би то самог Каравађа итекако забаљало .Он је знао своју цену и увек је био спреман да код других, свеједно да ли су му то били пријтељи или душмани , знаке подражавања, на овај или на онај начин.
Причало се да у замену за информацију о подругљивцима „шпијун“ није тражио од сликара новац или неку привилегију, ,него да је захтевао да научи да лсика „засенчену фигуру у стилу Каравађо“.Ефектни слиакрски поступак који има конкретну цену ретка је појава у историји уметности.А тек звање „генијалног чудовишта „ које је италијанском уметнику „доделио „ шпански живошписац и теоретичар уметности Виченцо Кардучи 1663.г., нажалост из области сликатрства је прешло у етички сектор.
Кардучи је говорио о насиљу ниског натурализма над узвишеном замисли сижеја,док су се романтичари посебно лаки на сузе и уздахеXVII и XIXвека вишеинтерсовали о генију и злочињењу.Показало се , било то неком право или не, да је победила друга тема.Премда се иузложбе иједна за другом не ипак не постављају да би се те дилеме расветлиле.
У суштини јеМикелнађело Меризи био геније, али не и зочинац,него просто најобичнија олош.Рођен је 1517.у Милану у пристојној породици зидара И кћерке земљовласника из града Каравађа која је била подпатронатом удовер маркиза од Сфорца,био је необично обфарен , али совјеглав и непредвидив.
Брижно неговану мајчину жељу о свештеничкој каријери исувише брзо су покопали , па се већ у12. години будући маестро Каравађо нашао у мајсторској радионици Тицијановог ученика и месног угледног сликара Симона Петерцана.Ту је он усвојио основе ломбардијске школе ,експресивне и не сувише бруталне ,са учитечљем путовао у Венецију што је било веома зуначајно за његов професионални развој ,свуда доспевао, страћио сав новац који му је мајка слала,свађао се И тукао, и први пут официјелно оптужен у вези са једним убиством.
Да ли је он био учесник или само сведок тог убства, није до краја разјашњено, али јеморао напустити Милано.Било како било,тек се око 1591. г. ( неки истраживачи тврде да је то било знатно раније ) он се обрео у Риму.Осиромашио ,без гроша у џепу,без слика које је бацио у Милану,али јошувек под покровитељством, живео је час у једној,час у другој кући, час радећи по наруџбини,час радећи на својеврсној сликарској покфретној траци , крпарећи по три “главе “ на дан И још приде радећи да отплаи смештаји храну својим газдама.
У Риму ће Каравађо м што силом , што милом ,остати пунх 15 година. Брзо је постао познат, и то пре свега по скандалима, који су налаилазили на одобравање у истој мери као и на згражавањне.Престижне наружбе су стизале једна другу , али је успевао да уради за све наручиоце за које је у то време и требало урадити –за најкрупније колекционаре ,за наутицајније католичке свештенике и братсва ,за неколико кардинала , чак и за једног папу.У почетку су му славу донели рани радови –подбули млади људи у цвећу и воћу на којеиме Каравађа превасходно асоцира.
Затим долазе велике наруџбе на религипозне теме оне су ,како их их је урадио ломбардијски вундеркинд ,нису биле мање провокативне од младих одрпанаца који се стално буку по крчмама са прлавим нокима на рукама, пожутелим листовима на венцима или црвљивим воћем на столу.Глабна оптужба на адресу Каравађа се односила на то што је онунео у виоске сижеје зрцалне одразе ниског живота.И ту се поређење са Антихристом од сликарства није показало одвећ ефектним.
Његова Мајка Божја је подигла сукњу попут праље,његова Света Ана личила је на неку не баш прстојну старицу,Христој је био исти крчмар, сликарев пријатељ ,у првом плану на његовом платну су светитеји показивали своје прљаве босе ноге ,док је изузетно”Успеће Богородице”ошамућивало гледаоце болним накклим ногама Мајке Божје.Било је могуће, зашто да не, побунити се против тквог “натурализма “, спречити га да постане члан Академије свети Лука, али бити уздржан пред мајсторством Каравађа и њгевоим чудесним светим егзерсизмима ретко је ко успевао.”Каравађизам” је постао препознатљив у Риму ,али преко сталних посетилаца папске престонице његова слава се убрзо преносила по Европи пиопут заразе.
Рубенс И Ластман су се срели са Каравађом у Риму, до Велаксеза И Рембранта његова слава је допрла околним путевима, али већ срединомXVIIвека “каравађизам” је постао један од најраспротрањенијих “акцената “ у европском живопису.Сам Каравађо је то предсосећао, али није имао прилике да се и лично осведочи.Од времена миланских скитњи није одступоио ни за јоту.”Након што би радио интзивно две недеље, он се препушато месечном ленствовању.
Са конопцем о појасу он прелази из једне у другу коцкарницу , увек спреман да ступид у свађу И да неког ухвати за гушу, тако да бити у његовом друштву није безопасно “, каже се у једном запису из 1601. г.који оставио његов савременик. Године 1603.Кравађа и неколико његових пријатеља су тужили суду њихови бивши пријатељи , због увредљивих песмица , затим су тужбе учестале ,да би у мају 1606.г. након што је у тучи једног младог Римљанина славни сликар моро бежати главом без обзира.
Следиле су :Малта, Напуљ, наруџбе слика, тамница,бежање и смрт од маларије у 38.години И то само неколико дана пре помиловања које је био папа припремио.Његова биографија је романтична и узбудљива до крајности .
Таква је настала одмах после његове смрти И њен основни, срцепарајући ток се досада ниучему није изменио.једно време је било у моди поузивавати се на Каравађа као на певача, заштитника понижених и увређених сиромаха , другом приликом је узиман као пример сладостарсног тумача мушке љубави,али ипак стереотип “геније-убица “
