Фејат Сејдић: Кад чујем свирку и сад ми срце искочи

14-08-2015 01:37:42 | | / vostok.rs |

Фејат Сејдић, краљ трубе, због крхког здравља ни ове године није могао у Гучу. Пола века провео с трубом. Таленат и традиција Сејдића на сину, унуку и праунуку


Трубе Гуче одгрувале су своје овог августа, без кише. Ненадмашног и непоновљивог Фејата Сејдића ни ове године није било тамо где ноте чине месечине. То не значи да је краљ трубе, вишеструки победник Драгачева, утемељивач трубачког бонтона, потиснут у заборав.

- Не дао бог - каже нам. - Звали су ме, као свих претходних година. Стигла ми је и позивница. Али, таман ја одлучим да идем, таман удари каква непогода, као ова врућина. Желео сам и желим да одем, али крхко здравље опомиње. Нека ме овде. Нека трајем док трајем, овако. А, није лако. Кад чујем свирку, срце да искочи. Да се отме. Оде, некуд. 'Ајде, велим, Фејате, нека те. Ниси дете да о жалби рођених не мислиш.

Бојник, затекли смо краља трубе између две терапије - андолом. После можданог удара, двехиљадите, дуге и тешке борбе да рука поново послуша душу, опоравио се Фејат Сејдић. Али, рука никако - онако душу да послуша.

При опоравку су му, говори, понајвише помогли најближи. Многобројна породица Сејдић, али и пријатељи, па и држава којој је захвалан за националну пензију. Испуњен је срећом да су славу Сејдића преузели млађи, његов син Зоран, унук Небојша. А, труба која га је прославила, или он њу и Гучу заједно, одавно је Фејатово прошло време. Из тог времена, као из бојничког воћњака, ничу нове саднице. Извијају се нове младице трубача.

- Сад ми је на праунуку Виктору да подигне судбински породични барјак - говори промукло, готово шапатом. - Е, зато нема жалбе за младост. Четири године има мој праунук, а мени се чини да је, као и ја, с трубом рођен. Ја му ипак желим да побеђује у животу, тако да зна меру шта је вредно, шта безвредно. Труба ће му само у томе помоћи.

А пре деценију и по Фејата Сејдића су готово били отписали. Само он и само његови најближи - нису. Придигао се, стао испред признања и одликовања и рекао - доста је било. Због младих трубача који су његовим путем кренули, одустао је да се такмичи.

- Сад видим, добро сам одлучио. Сад видим... Како би то било да мој син, унук и праунук немају шансу, а ми стари, засели, па не одустајемо. Младост је, наша, важнија од нас. Ето, зато се не кајем.

Нема шта нема у породичној витрини овог чудесног човека. Двадесет пет победа у Гучи, толико "Златних труба". Добио је Фејат и Орден заслуга за народ, којем је деценијама био амбасадор. Поносан је и на Награду за животно дело коју је добио за педесет година свирке. И то какве свирке. И не само у Србији, већ на концертима од Триглава до Ђевђелије... већ од краја до краја света.

- Трошим осму деценију живота, пребирам по сликама и успоменама - каже. - Ма, не смем много ни да се томе предам. Опасно је кад немаш и кад имаш сећање.

У позадини разговора чује се труба. Труба, судбина Сејдића од Фејатовог деда Рустема, солунског добровољца који је с трубом прешао Албанију пратећи своју, српску, војску, а после коју годину свирао је победу на Кајмакчалану и улазак ослободилаца у Ниш и Београд. Та труба наредника Рустема, каже нам Фејат, "била је завет, а таленат је нешто као лоза вешто, па нађе свој пут. Провлачи се, увија, ништа не може да је заустави, ако је сами живот не заустави..."

Траје, после, тек део сећања на пет деценија музицирања, а чини се као да је све пред нама, сад. Као да је оживело оно време када су се и свадбе одгађале, јер су сватови чекали Сејдиће.

Смењују се слике. Час смо у тренуцима жестоке, заносне свирке, час у тренуцима туге за једним временом у коме није било граница ни међа. Непоновљивим временом, као што је и Фејат непоновљив и ненадмашан.



Док прича жива легенда српске трубе, смењују се слике и звуци. Извијају се до саме звезде која немилосрдно пржи. Разгаљују врелину, или, само нам се тако чини.

Ма, не знам где ја све са својим Сејдићима нисам свирао - сећа се. - Ајде од Тита да почнемо... Њему сам свирао на дочеку Нове године. Волео је да чује ону песму "За сваку твоју реч", али трубе није китио. Свирао сам Милошевићу, у Пожаревцу и Београду... Он је волео старе градске песме. Милу Ђукановићу свирали смо у Будви... У Словенији смо правили прави дармар. Волели су нас Словенци. Прихватала нас је публика и у Немачкој, Француској, Шведској... Имали смо турнеје по Америци, Аустралији, Африци... По Русији... Где год дођемо, то је био прави празник трубе. Право да вам кажем, радило се и зарађивало. Труба је обезбедила моје Сејдиће. Опет кажем, таленат је једно, а велики рад уз то иде. Али, једно је најважније: без душе труба неће. Сејдићи су увек с душом свирали. Свака наша свирка за мене је била премијера.

СРБИЈА, ЗЕМЉА ВРХУНСКИХ ТРУБАЧА

Фејат Сејдић не говори само о себи и својој породици коју је труба узнела до неслућених висина. Каже да је Србија вазда имала врхунске трубаче и да су Сејдићи само "део те приче".

- Сваки од њих је обележио време које је имало своје укусе и мирисе. Легенде су били и други, као Бакија Бакић, Доња Николић, Милован Бабић и готово сви Бабићи из Ужичке Пожеге, Ајрединовићи... то су величине које су показале пут генерацијама и генерацијама трубача.

ЗА ГЕНЕРАЛА

О једној свирци Фејат Сејдић говори с приметном променом у гласу. - Како да не, била је то свирка у хотелу "Југославија", крајем деведесетих, на свадби сина генерала Младића. Генерал ме је замолио да му свирамо на мелодију песме "Изгубљено јагње". Знао сам зашто је ту песму тражио, а она завршава стихом: "И умрећу, прежалит те нећу".

Милена Марковић,