Љубавне тајне србских класика
Непознати и мало познати детаљи из живота великана наше књижевности. Прича да је између Исидоре Секулић и Иве Андрића постојало више од пријатељства до данас је остала обавијена велом тајне
ЧЕСТО су животи писаца занимљивији и узбудљивији од њихових књига и доживљаја њихових јунака. Србској јавности остали су готово потпуно непознати многи догађаји из живота наших класика. Многи мало познати или непознати детаљи из живота привлачили су више пажње читалаца од романа, драма или песама. Они су данас србски класици, и историја књижевности гланца њихове бисте, а били су живи људи, имали своје "мале тајне".
ПРИЧА да је између Исидоре Секулић и Иве Андрића постојало нешто више од пријатељства остала је обавијена велом тајне до данашњих дана. О Андрићу је било доста измишљених прича и трачева, али нека опипљива документа говоре да ова сторија са Исидором не припада једној од њих. По сведочењу Наде Мирковић, супруге др Николе Мирковића, аутора једне од најзначајнијих студије о Андрићу, између два светска рата, Иво је још док је живео у Загребу, најпре био запао за око, а по доласку 1919. у Београд, постао и велика љубав Исидоре Секулић. Сведочење госпође Мирковић може се узети као врло поуздано с обзиром на то да је сам Андрић био чест гост у њиховој кући. У заоставштини нашег јединог нобеловца пронађено је и једно Исидорино писмо, као и две њене разгледнице. Најсимптоматичније је писмо које му је упутио Иво Војновић из Нице 12. октобра 1919. године. У њему искусни дубровачки госпар пита млађег колегу: "Шта је са Секулићевом? Једна ми госпођа пише, тј. пита ме: Да ли си ми што писао о њој и теби?! Немам појма! Какав ти је то ребус?" Од самог Андрића разрешење ребуса никад није дато. Ако ова слатка љубавна тајна и не може да се дешифрује, постоје многе ствари из живота овог великана које се са поузданом сигурношћу могу утврдити, а готово су непознате. Једна од њих је и та да је у раним годинама био веома заинтересован и везан за позориште. Као средњошколац имао је своју позоришну трупу за коју је сам припремао репертоар. Драматизовао је и режирао једну приповетку тада познатог писца Милана Ђ. Милићевића. Како је сам говорио, то је био његов "први позоришно-литерарни рад". У том комаду играо је и једну од главних улога, али се у том глумачком првенцу није баш прославио. У Загребу се 1917. спријатељио са познатим драмским писцем Ивом Војновићем и знаменитим глумцем Ивом Раићем. Њих двојица су дуго заједно планирали да у Сплиту отворе једно "другачије позориште". До тога из непознатих разлога никада није дошло.
Исидора Секулић
ПОЗОРИШТЕ је по свему судећи било тиха патња и још једном великану наше књижевности. Данас се готово и не зна да се песнички бард Јован Дучић бавио и драмском литературом. Интересантно је да се овај податак не спомиње ни у једном послератном издању Дучићевих сабраних дела, као ни у пишчевим биографијама и библиографијама. Две његове драме, међутим, изведене су у изузетним приликама. Прва под називом "Ослободитељ", била је посвећена краљу Петру I Карађорђевићу и изведена је по окончању Првог светског рата на лондонској позорници. Поводом крунисања Петра Мркоњића у Народном позоришту у Београду 8. септембра 1904. приказане су Дучићеве историјске слике у једном чину "Крунисање Душаново", "Сабља бесмртног вожда Карађорђа" и "Апотеоза Карађорђу". Ниједно од ових Дучићевих драмских остварење није штампано и губи им се сваки траг.
ОСТАЛО је непознато, кад смо већ код Карађорђевића, да је краљ Александар био успешан преводилац Максима Горког. Литерарне творевине Горког у Србији су биле познате и превођене само неколико година након њиховог настанка. Први превод Горког на наш језик била је његова "Песма о соколу" коју је превео и објавио 1900. Никола Николајевић. Ту исту песму много успешније, превео је, боље рећи препевао и краљ Александар али је тај његов превод објављен тек после његове смрти 1935. године у "Календару" Кола србских сестара. Најлепше мадалачке године краљ Александар је провео у Русији и сасвим је природно што одлично познавао руски језик. Међутим, остаће велика недоумица зашто се поред толико великих руских песника одлучио да преведе Горког, већ тада познатог радничког борца и пролетерског писца.
МНОГЕ мало познате или непознате детаље из живота србских писаца овековечио је Драгољуб Влатковић у књизи "Читанка тајни". Он нам открива да је највећа љубав оца модерне српске приповетке Лазе К. Лазаревића, била Српкиња, а не Швабица. Његова животна љубав звала се Јелица Милиновић и била је кћи официра пореклом из Ћуприје.
Као студент Велике школе у Београду Лазаревић је живео у близини Саборне цркве и ту је срео комшиницу Јелицу и заљубио се на први поглед. Њен осмех и њене очи пратиће га до краја живота. Ни одлазак на студије у Берлин није ништа изменио. Ни љубав са познатом Швабицом Аном Гутјар није помогла да заборави девојчурак из београдске баште.
БОРА БИО ЗАЉУБЉЕН У УЈНУ ДРАГОЉУБ Влатковић у књизи "Читанка тајни" пише и о првој љубави Боре Станковића. Он тврди да је ова љубав остала тајна јер је била "нечиста", "родоскрвна". Наиме, писац који је опевао Врање и југ Србије, био је заљубљен у своју ујну Нушу. Та "инцестуозна љубав је била полазна тачка многих његових дела, а сама Нуша се јавља као јунакиња његових приповедака и романа". "Станковићева ујна Нуша била је жива и темпераментна жена. Својом сензуалношћу и сензибилношћу зрачила је око себе", пише Влатковић. О овој Бориној тајној љубави сведочења су оставили Петар Миленковић, његов пријатељ из тог времена, и једна заборављена књижевница из Врања, Вука Поп-Младенова, која је великог писца лично познавала. |
- Јелица Милиновић може се препознати у многим његовим довршеним и недовршеним приповеткама - тврди Влатковић. - Међу њима су и приповетке "Ветар" и "Вертер". Лазаревић Јелицу описује и у причи о Вучку летиветру ("Он зна све") и у приповеци "На бунару".
ЗА ВОЈИСЛАВА Илића, песника који је ударио темељ модерне српске поезије, не може се рећи да га је срећа пратила у животу. Доживљавао је бродолом за бродоломом. Од болести у младости, до политичких прогона и породичних трагедија... па и великих љубавних јада. Али ти љубавни јади су, по свему судећи, обогатили његову поезију.
Већ у "Молитви", његовим првим стиховима о љубави, спомиње се тајанствена госпођица Зорка. Та Зорка која је обележила песникову младост била је млада београдска глумица Зорка Тодосић. Али у тој првој љубави Илићу је било суђено да доживи тугу. Зорка Тодосић је после Милке Гргурове и Веле Нигринове била највеће име београдског позоришта. Била је ћерка глумачког пара Љубице и Димитрија Коларовића. Понесена "даскама које живот значе" није се освртала на заљубљеног песника. Али он њу није заборављао, јунакиња његовог спева "Рибар" добила је име по њој. А песник ће чак и првој ћерки, коју је добио у браку са Тијаном Јакшић, кћерком Ђуре Јакшића, дати њено име.
Лаза Лазаревић
У свом кратком животу, умро је у 34. години, доживеће још једну несрећну љубав. Годинама по његовој смрти, по Београду се препричавао скандал који се десио између њега и Милеве Јакшић, најмлађег детета Војислављевог "песничког и кафанског брата" Ђуре Јакшића, која је успут била и његова свастика.
РЕТКИ хроничари су забележили "да је имала свега 10 година када јој је 1878. умро отац, а после су се ређале сахране за сахраном, браће, сестре, мајке. Милева Јакшић је постала учитељица. Одлично је цртала, обожавала је поезију, и једног песника. И то, ни мање ни више него мужа своје старије и већ умрле сестре. Таква љубав је у њено доба била саблажњива. Али се Левица, како су је још звали, предала прослављеном песнику свом душом и девојачким угледом, а песник јој није остао дужан. Истом, жарком љубављу заволео је Војислав Илић и њу, по вољи своје судбе клете".
Њихова веза није дуго трајала. Илић је спас од љубавног јада пронашао у боемском животу који му је докрајчио здравље.
ВЛАДИКА Раде Петровић био је у много чему необичан и изузетан човек. Био је више рођен за световни живот него да буде свештеник и владар. Љуба Ненадовић, који је боравио у Италији у исто време кад и Његош, сведочио је да су се око црногорског владике отимале највиђеније и најотменије даме. Његовој привлачности није могла да одоли ни лепа и чувена Милица Стојадиновић Српкиња, а ни он њој, јер је говорио: "Ја појета, она појета, да нијесам калуђер, ето кнегиње Црној Гори!"
Професор Андра Гавриловић, биограф знаменитих Срба, негде 1928. године у Београду, на предавању о Његошу, први пут јавно је споменуо једну "његову љубавну искру". Открио је да је непозната лепотица из Пераста одговорила на љубав највећег србског песника. Он је тврдио да је владика лист папира, на коме су били записана његова љубавна осећања, носио стално испод свештеничке мантије, тик уз срце. Био је то једини траг његовог греха. Међутим, када је за то сазнао његов секретар, лист је одмах спаљен, а владика Раде је над пепелом заплакао.
