Шта је остало од Југославије

10-08-2015 09:53:52 | | фото: Д. Јевремовић/ vostok.rs |

Југословенски аеротранспорт је увелико нестао с неба, у етеру је пре десетак дана утихнула Радио Југославија, у Београду је једно југословенско позориште, један архив и један музеј. И на десетине предузећа, од којих је већина у стечају


Док су политичари са задовољством трљали руке и поздрављали долазак „Етихада” и „Ер Србије” на наше небо, део јавности је с тугом у историју испратио име ЈАТ (Југословенски аеротранспорт). И када је последњег дана јула Међународни радио Југославија престао да постоји, многи су жалили због такве одлуке. Већина њих у том тренутку није ни размишљала о судбини 94 радника који су остали без посла, већ су са сетом гледали како се гаси један од симбола земље које више нема. У годинама током и након распада Југославије дошло је до „посрбљавања” већине назива који су садржавали име старе, добре Југе. Тако су данас институције и предузећа која у свом називу чувају Југославију тек егзотични примерци омражене или вољене земље – зависно од укуса.

Шта је, заиста, остало после титоистичке љубави шест република? Понека улица, али никако у центру града. У главном граду остало је једно југословенско позориште, један архив и један музеј. И на десетине предузећа, од којих је већина у стечају. Од производа насталих у време „оне земље”, опстао је „југо”. Додуше, не у фабрици, већ на улицама. И не зато што га превише волимо, него немамо пара за нешто боље и новије превозно средство средње класе. Она је, узгред, постојала у Југославији. У Србији је гашена, као производња „југа”.

Промене имена су, често, отежавале комуникацију и компликовале ствари. Ако нисте из Београда, а желите да посетите Музеј историје Југославије, одговор на питање где се налази, зависи од тога којој генерацији припада случајни пролазник од кога помоћ тражите на улици. Ако питате особу која је одрастала у земљи народа и народности, упутиће вас на Трг Николе Пашића. Али тамо ће вас дочекати Историјски музеј Србије, а ваше одредиште је заправо на Дедињу – тамо где је некада био „25. мај”. Слична непријатност може да се догоди и ако неког рођеног у новом миленијуму питате где је „25. мај” и он вас пошаље на кеј поред Дунава. Јер новој генерацији тај датум ништа не значи.

Али, забуне нема где је Југословенска кинотека, јер она име није мењала од оснивања 1949. године. Њен садашњи директор Радослав Зеленовић на чело ове установе је дошао 1992. године, баш када су „Србије” почеле да смењују „Југославије”.

– Да смо се водили логиком да мењамо име сваки пут када је држава то радила, морали бисмо у једном тренутку да се зовемо и Кинотека државне заједнице Србије и Црне Горе. Ми чувамо филмско наслеђе свих Југославија, од краљевине до савезне републике, и тешко је рећи којој републици који филм припада. Па, и данас, када не живимо у истој држави, готово је немогуће снимити филм без удружених финансијских снага из региона – прича Зеленовић.

За разлику од истоимене земље, Југословенска кинотека и даље успешно опстаје. Члан је Светске и Европске федерације филмских архива и у том друштву је једна од најбогатијих по филмском фонду. Њено име је, дакле, постало бренд. Зеленовић додаје и да никада није било никаквих политичких притисака да кинотека промени име.

Да ли је, посматрано из угла маркетиншких стручњака, паметно сачувати Југославију у називу фирми? Да ли власнике предузећа „маркетиншки кумови” упозоравају да уз старо име иду и предрасуде, асоцијације на нерешена политичка питања?

– Она друга Југославија, или СФРЈ, гледано из ове перспективе, била је озбиљна фирма, озбиљно „предузеће”, ма шта о њој данас неки мислили. Тако да је тада било згодно, па и пожељно имати то име у називу предузећа. Асоцијација је била углавном позитивна. А онда је та Југославија нестала, остајући још неко време под тим именом, које више није асоцирало ни на шта добро. Имати данас Србију у називу фирме је нешто што вам само за себе сигурно неће много помоћи у пословању, нарочито ако послујете са странцима. Много смо као држава у међувремену учинили, што сами, што уз помоћ те фамозне међународне заједнице, да то име постане појам сукоба, несигурности, нестабилности, недоследности, површности и на крају крајева – сумњивог квалитета. А то су асоцијације које не би требало да побуђују име једне солидне фирме – сматра Драгољуб Мићко Љубичић, глумац и најпознатији члан Индексовог радио позоришта.

Осим страха од предрасуда потенцијалних иностраних партнера, недостатку патриотизма у именима приватних предузећа кумује и републичка такса од 483.430 динара, колико кошта да у називу фирме имате одредницу „Србија”.

У ком случају би та одредница у називу фирме била од користи и за предузетника и за државу? Нажалост, примера је мало. Македонија је заштитила ајвар, Словенија је и буквално покупила кајмак, а Чеси су нам „дрмнули” шљивовицу.

Милоје Секулић, партнер у агенцији „Хоумпејџ”, не може да се сети друге ситуације у којој би такав назив пружио значајну тржишну предност изузев српске малине.

– Што се Југославије тиче, она свакако за немали број нас који смо провели лепе тренутке младости у њој седамдесетих и осамдесетих има носталгичан призвук, али се бојим да су негативне конотације много јаче. Колико год нас то можда болело, те земље више нема и комуникација без њене одреднице у називу фирме је много једноставнија – саветује Секулић.

Вишња Аранђеловић


КАТЕГОРИЈЕ