Пупинови „фордови” за Пашићеву владу
„Продаја шећера у Београду по продавницама Месног одбора почеће у четвртак 18. овог месеца и може се добити само по легитимацији. Ко се без легитимације нађе код продавнице биће спроведен полицијским властима да се казни. Војници који се без легитимације нађу код продавнице спровешће се команди одбране Београда. Надлештвима Месни одбор неће издавати шећер. Пре подне шећер ће се издавати људима, а поподне женама”, гласила је кратка вест објављена у „Политици” пре тачно сто година, 30. јула
(17. по старом календару) 1915. године.
Из ове, али и других вести које су тада биле објављиване могу се, барем донекле, дочарати прилике које су владале у Србији тог лета. Период од краја априла, када је уз много напора заустављена епидемија пегавог тифуса, до 5. октобра, када је почела заједничка офанзива Немачке, Аустроугарске и Бугарске на Србију, 1915. године било је време кратког предаха. Tада су људи настојали да се опораве од рата и његових последица и покушају да колико-толико живе нормално. То се нарочито могло осетити по селима: „У Мрамору код Ниша био је 13, 14. и 15. јуна чувени Видовдански вашар. Вашар је и ове године и поред ратних прилика био веома велики” известила је „Политика”.
Ипак, то је био само привид. Рат је оставио велике последице и то не само у изгубљеним животима, већ и у све тежим економским приликама. Осећале су се несташице основних намирница, лекова, радне снаге, нарочито по селима. То је отварало простор и за разне злоупотребе, дизање цена, црну берзу...
Тако је „Политика” од 2. јула, између осталог пренела: „Већ је више од десет дана како се у Београду не може добити ни трун дувана, јер га у овдашњем стоваришту нема. Може се још мало и добити за скупе паре у кафанама и хотелима и то од келнера – агената продаваца дувана”. Мада није било значајније инфлације није се, тих дана могла задржати ни стабилност цена основних животних намерница, што је осиромашеном народу стварало велике проблеме: „Услед честе промене пијачне цене жита у општини београдској образована је нарочита комисија, која ће од сада одређивати цену хлебу. У ову комисију ушли су један кмет и четири општинска одборника”, пренела је „Политика” 7. јула 1915. године.
Било је и људи који су пожелели да се барем лети, док на фронтовима траје затишје, врате старим навикама, од којих је једна од најомиљенијих била – одлазак у бање. То је, у условима када је било много рањених, инвалида, као и људи који су једва прележали тифус била и насушна потреба. Али, њихова надања да ће моћи да оду у неку од бања показала су се убрзо као неоснована. Јер, већина бања била је девастирана, претворена у болнице, касарне или прихватне центре за ратне заробљенике. То је био и повод да „Политика” од 15. јула на првој страни објави коментар под насловом „Без бања” у којем се, поред осталог каже: „Било је питање уопште да ли је болнице заразних требало увлачити у бање. Али, ако се због наших прилика то морало учинити није се смело ни помислити да се аустријски поданици интернирају у Врњачку бању, да се ту угнезде и одатле развијају своје трговачке послове, док наши заробљеници у Аустроугарској скапавају од глади, а наши болесници умиру код кућа, без бања, лека и лекара. Није се смело допустити ни то да бањске станове заузму здраве избегличке породице, за које је све једно у којем ће се месту склонити, докле десетак хиљада болесника којима је неопходна Врњачка бања не могу да добију ни једне, једине собе”.
Тог лета о Србији, њеним ратним успесима и страдањима, као и великом одрицању становништва које је живело у тешким условима често се писало у страној штампи, посебно у руској, француској и америчкој. Тада су забележена нека од потресних сведочанстава Арчибалда Рајса, новинара Џона Рида и других који су посетили Србију. Њихов долазак у великој мери заслуга је и наших људи у иностранству, који су свој углед и познанства стављали у службу отаџбине. Међу њима посебно су се издвајали напори госпође Мабел Грујић и истраживача Михаила Пупина, који су деловали у САД: „Политика” од 1. јула известила je о доласку групе америчких студената у Србију: „Професор Михаило Пупин објавио је јуче да је завршио посао на образовању једног фонда за издржавање групе од 25 студената Колумбија универзитета, који ће провести лето у Србији. Сваки од ових студената повешће са собом по један „фордов” аутомобил те ће се ставити србској влади на располагање и тиме необично много олакшати саобраћај у Србији. Главни стан ове студентске експедиције биће у Нишу, а студенти ће са својим аутомобилима ићи на сваку страну где им влада или војне власти одреде.”
Ипак, колико год да су све ове вести привлачиле знатижељу, главна пажња била је окренута према светским фронтовима, односима између великих сила, као и односима савезника према Србији. А ту ствари, по наш народ и државу нису баш ишле у добром правцу. Јер, Русија наш главни савезник суочавала се са великим тешкоћама на источном фронту, а западни савезници доживели су тог лета неуспех на Галипољу. Преговори савезника са Италијом вођени су мимо знања наше дипломатије, при чему су Италијанима нуђене територије које је србска влада желела да види у границама будуће јужнословенске државе. Такође, на Србију су вршени и притисци да се одрекне источног дела Македоније, како би се придобила Бугарска, мада је постајало све очигледније да ће ова земља ући у рат на страни Централних сила.
Све је то уносило немир, па су се почеле појављивати и вести – углавном неистините – да Србија преговара о склапању сепаратног мира. „Утро Русија доноси вест да је на почетку овог месеца Немачка Србији учинила понуду да јој се уступи Далмација, Босна, Херцеговина и северна Албанија, ако Србија остане неутрална. Ако ли Србија приступи Аустрији против Италије, Србији се гарантује уступање Босне, Херцеговине, Далмације, Хрватске, Славоније, дела Баната и све до Истре са Трстом, само да Србија гарантује слободан транзит немачкој роби кроз Трст. Србска влада, разуме се одбила је ту немачку понуду” известила је „Политика” од 12. јула 1915.
Све то, међутим у највећој мери није одговарало истини и није спречило трагедију која ће Србију, само два-три месеца касније задесити....
Јован Гајић,
