На шта нас обавезује руски вето у Савету безбедности?
По први пут у последњих четврт века, догодило се да се један од најкрупнијих светских чинилаца отворено конфронтира на међународној сцени са удруженим Западом по питању западне антисрпске ратне пропаганде. Није довољно осећати, па ни јавно исказати захвалност Русији. Треба разумети шта се десило и шта нам предстоји.
За разлику од неких других ратишта (укључујући Вијетнам и Ирак, које је у својој реплици крокодилским сузама и дрским оптужбама Саманте Пауер, споменуо Виталиј Чуркин), у вези којих је значајан део светске јавности задржао критички став према понашању САД и Британије, по питању разбијања Југославије, њима је, односно Западу и НАТО алијанси, успело да остваре готово потпуни пропагандни утицај на све медије, државе и организације које су под њиховом контролом, иако се ради о једној од најпрљавијих и најодвратнијих активности Запада у савременој историји.
С обзиром да се све то дешавало и још увек дешава у Европи, централној симболичкој тачки „западног света“ (иако се центар војне и економске моћи преселио преко Атлантика), Запад ће учинити све да не буде раскринкан. Отуда и симболичко скривање. То велико зло и велика несрећа, не зову се у западном наративу ни „разбијање“ или „распад Југославије“ (реч Југославија је најбоље уопште не помињати, иако може бити занимљиво да нико на Западу не осећа ни мало туге према држави коју су деценијама прослављали), па чак ни „крвави грађански рат у Босни и Херцеговини“, јер и такав назив отвара многа питања. Не, у западном наративу то све се зове „СРЕБРЕНИЦА“. У Руанди, у којој је такође крвави сукоб народа Хуту и Тутси, изазван од стране бруталних западних освајача, симболичко име је бар логичније – „РУАНДА“, и оно само по себи, више дозвољава накнадно утврђивање одговорности. „СРЕБРЕНИЦА“ пак, злочин који изазива лицемерно и априорно згражавање целог „цивилизованог Запада“, које чак мора бити по сваку цену и озакоњено, а за који, после 20 година ужасне галаме читаве западне државне и медијске „тешке артиљерије“, нико од непосредних починилаца није одговарао, нити је утврђено од кога су добили наредбу да га изврше, може се или тумачити онако како Западу политички одговара, или ћете бити жигосани као непријатељ Запада и заговорник злочина.
И опет оно убиствено „Сui bono?“ И све знамо. И ако не знамо све детаље, знамо да је Сребреница била дуго тражени и организовани повод за НАТО интервенцију против Републике Српске и стигматизацију целе нације. Сребреница је била и остала велика операција и најсавршенији производ ратне пропаганде и тајних служби земаља НАТО.
За Србију је питање истине о западној агресији питање опстанка. За Русију, која је у Украјини изложена истим изазовима као ми у БиХ, такође. А за Европу и остатак света, то је питање будућности, питање повратка права и правде у међународне односе, како не би било више жртава англоамеричке перфидије и антиљудске безобзирности.
Морамо бити спремни за наставак борбе. Самити БРИКС и ШОС уливају оптимизам читавом свету. Када се погледа грозничаво усвајање „сребреничких резолуција“ у америчком Конгресу, Европском Парламенту и другде, засипање Балкана и Европе избеглицама из од Америке и Британије уништених држава и терористима ИДИЛ-а из британских и америчких инкубатора, јасно је да борба неће бити лака. Али тријумф је близу, јер се, како је Грчка показала, грађани Европе буде, а постоји и велика нада да православни Срби, муслимани, или ако баш хоћете, Бошњаци, Албанци и сви остали на овим просторима, који грцају под НАТО окупацијом и диктатуром западног капитала, неће дозволити да поново стану на исте грабље или на исту кору од банане, и да ће се удружити у отпору.
Између осталог и у отпору провокацијама, каква је планирано „лежање пред Скупштином“ 11. јула. Сетите се само да су и убице из сребреничког краја и „активисти невладиних организација“, који ове провокације организују плаћени истим крвавим новцем и добијају наређења из истог центра – команде за психолошке операције Пентагона. Позивам све одговорне у државним органима и све грађане који не желе да буду топовско месо у рату за очување позиција америчке и британске импријалистичке олигархије, и који не желе да им деца умиру од глади и од затрованог ваздуха, воде и хране, да свим средствима, па ако треба и масовним изласком на улице, спрече и у корену сасеку ову провокацију.
Нека Клинтон, Олбрајт, Блер, Ешдаун и сви остали верни следбеници Молоха и Мамона остану сами у ритуалној прослави свог злочина. Ако покажемо довољно вере и љубави, они ће тамо и нестати.
Битку 11. јула 2015. смо, захваљујући Русији, на путу да добијемо. Али још морамо добити и рат. Нама самима и нашим суграђанима и комшијама друге вере и народности, треба слободна и јака, праведна и социјалистичка Србија, са најпосвећенијим, највернијим и најстручнијим синовима и кћерима на свом челу.
Иако у државном, војном и привредном смислу ослабљена и осакаћена као никад у савременој историји, Србија ипак јача у духу младих генерација и биће ускоро обновљена на својим најсветлијим традицијама, у које свакако спада и отпор западном економском и духовном поробљавању и НАТО агресији.
Слободна Србија је неминовност, јер је потребна и нама, и читавом Балкану, и Европи, и свету. И баш зато, она ће имати разумевање и ничим условљену подршку Русије и свих слободних земаља, али и свих слободољубивих људи, укључујући оне на Западу. И овако ослабљена, Србија је ближа спасењу и ослобођењу од Грчке, која је учинила огроман корак, али јој предстоји дуг и неизвестан пут, јер је у оковима НАТО и ЕУ, из којих још нико није изашао. А шанса и нада Србије су огромни. Највећу снагу она црпи од јунака и невиних жртава палих у борби са НАТО освајачима и њиховим плаћеним псима.
Опасно раскречен ових дана, између, са једне стране, потребе да заштити земљу од претње Запада да потпуно и дефинитивно поништи Србију и формално-правно у Савету Безбедности и ратно-терористички, и са друге стране, сопствених убиствених обећања раније датих главешинама НАТО и ЕУ, србски државни врх је шизофрено и грозничаво истовремено водио адекватну дипломатску акцију против пропале „сребреничке резолуције“ и чинио самоубилачке гестове, на које ни патриотска опозиција није реаговала, попут ратификације СОФА споразума са НАТО (годину ипо дана после потписивања, гле, баш у ове дане се мора ратификовати по хитном поступку), подршке РЕКОМ-у (јел то беше друго име за Сребреницу?), наставка распродаје свега (државна својина је забрањена само у окупираним земљама, а кад немачки државни Телеком купи србски, онда се то зове „приватизација“), отварања канцеларије ФБИ у Београду, нереаговања на кршење Устава у Војводини и изручење капетана Драгана, нуђења одласка у Сребреницу итд... Србски државни брод или плови пуним једрима путем слободе, или тоне. Последњи је тренутак да се то схвати.
Дакле имамо све шансе, али само ако разумемо да тако јасан и одлучан гест Русије и слободног света, као што је био вето на историјску стигматизацију Србије и њено међународноправно озваничење, мора да нас обавеже да се сами боримо за истину, свом снагом. А то никако не укључује премијера и министре који играју пипиревку пред Блером и другим НАТО/САД/ЕУ гаулајтерима, праве од себе мајмуне и кловнове и даље инсталирају у Србији НАТО инфраструктуру намењену за њено уништење.
Владимир Кршљанин,
