Avanture iz dnevnika jedne dame- On je Sunce mog neba
Budila me lagana svetlost koja se probijala u moju spavaću sobu. Sunce je bilo krivac , onako promičući ispod oblaka. Naznačavalo je negde početke proleća. Nekako napolju je bilo polusivo. Nisam volela tu tamnu svetlost. Zato sam se uvek pokrivala preko glave svojim ćebetom, i produžavala trenutke u krevetu. Samoća koja se taložila godinama je donela svoje. Imala je mač sa dve oštrice. Taj i bolni i veseli početak i kraj. Nisam bila sama iako sam bila sama, nego usamljena. A to već nije isto.
Vodila sam žučnu borbu protiv svakodnevnice, rutine i svega onoga što je manje više bilo isto.
Trebao mi je nov tračak Sunca. Možda neka nova orjentacija zanimanja. Tešila sam sebe tako i stalno bežala od pravog problema i definicije istog. Usamljenost znači da si sam, mesto koje je prazno ne popunjavaju ni prijatelji ni porodica već on. Taj muškarac koga čekam. Iskreno odustala sam od toga da čekam ili bar sam sebe nagovorila na to. Kada je reč o momcima, uz svaku jutarnju kafu sam razmatrala gde sam grešila, da li onda kad me nisu voleli koliko sam zaslužila, ili kad ih ja nisam volela. Ta tema je često bila zastupljena u svim ženskim razgovorima. Moje devojke i ja, tako sam zvala ekipu drugarica oko sebe, smo često davale ovlaš psihološke profile našim udvaračima. Često je to bila jedna velika zavrzlčama mladih i neiskusnih duša. Sve bude sjajno na početku ali čari svega brzo ispare, što sam starija sve su kraće i trajali. Bilo mi je bitno to što sam znala da nisam obična devojka koju fascinira neki iskrivljeni džet set, bila sam ona koja veruje u ljubav. Bez foliranja, bez ikakvih fazona i igranja neki igrica, jurnjave Toma i Džerija i tako dalje. Makar NE sa netalentovanim igracima, tj momcima. Volela sam inteligenciju, volela sam ambicioznost volela sam iskrenost i istinu. Nisam to nalazila i kad sam tražila a ni onda kad sam bila skroz ravnodušna. Želela sam drugačije. Želela sam da volim.
To jutro je počelo kao i svako drugo jedino po planu u poslepodnevnim časovima se razlikovalo od onog juče. Do rođendanske žurke moje prijateljice sam imala da obavim par zadataka po gradu. Prva jutarnja kafa u milion pitanja i podpitanja, vreme je da odustanem. To sam rekla sebi. ODUSTAJEM. Obukla sam se u svoj poslovni outfit i krenula. Kad god izađem iz kuće setim se tatinih reči „ Srodna duša može da se sretne i na putu do prodavnice u naselju.“ Nisam verovala u to, i odmahivala sam rukom uz osmeh svaki put kad bismo započeli temu o srodnim dušama i ljubavi. To mi nije bila omiljena tema. Čak sam postala imuna na razgovore o njoj. Shvatila sam da u današnjem svetu niko ne želi da voli i da se ljudi zaluđuju mnogim kopijama ljubavi. Nisam bila iz tog filma događaja, nisam podnosila ruganje tog tipa najlepšoj stvari na svetu. Možda i ja živim u nekom filmu ne toliko znanom ostaloj populaciji.
Žurno sam obavljala svoje zadatke po gradu. Možak mi se pretvorio u mali kompjuter sa zelenim štiklicama. Rutina me ubijala tih dana, koliko god sam se trudila da je izbegnem. Ipak, bila sam ponosna na sebe, i to mi j ponekad bilo opravdanje. Treba naići meni ravan, slabići nisu za ženu poput mene. On treba biti u svemu za nijansu bolji ili isti kao ja, imati oklop od sazdanog samopouzdanja i ići za svojim ciljem nekad sporije nekad brže ali biti uporan i trajan. Sve u svemu nisam bila čovek koji ne zna da izgura ono za čim krene. Ali nisam naišla na osobu koja je takvog senzibiliteta. Čekala sam to moje Sunce. I naravno da kad sam mislila da sam izgubila jedan obasjani deo neba, da sam poražena u ratu sa zvezdama. Jedna je ipak sijala za mene. Pojavilo se to Sunce. Divan, nežan, suptilan i spontan. Ne znam od kada je tu ali je mic po mic ulazio pod moju kožu, a da nisam ni razmišljala da li će uopšte uzeti moje srce. Prihvatio je sva moja lica, ono opasno i ono nežno, pa čak i večito dete u meni. I osvojio me je na takav način da uz njega bude uvek ono nežno i pomalo razmaženo moje ja. Nije bilo potrebno da iskrivljenim manirima kao mnogi momci sadašnjice osvaja moje srce, on je bio on, prirodan. Užasavali su me fazoni spontano nasilnog udvaranja sa „ Znaš ti ko sam ja ?!“ . On nije bio takav. On je imao svoj jednostavno poseban način. Devojkama ne trebaju Zvezde ali treba im neko ko će biti deo njihovog neba.
Zašto je to teško bilo shvatiti? Totalna pogrešna percepcija. Naš prvi sastanak nije bio klasičan, naše upoznavanje nije bilo klasično. Rutina me napustila. Rođendan moje prijateljice me spasao. Bila sam srećna. Ti dani sreće su drugačiji od uobičajene sreće. Da li ste znali da nekad mozete devojku uhvatiti za ruku, poljubiti je i povesti je na sladoled u hodu. Reči su kratkog daha, ovakvi trenuci se pamte. Sedeti na klupi u parku koja gleda na reku i voleti tu posebnu situaciju. Mnogo je slatko vraćanje starih divnih vrednosti ljubavi. Bila je to lepa nedelja, bio je prelep mesec, period koji još traje. Nepozvano je veoma dobrodošao. Nisam kukavica i želim da volim, zaslužujem pravo sunce mog neba.
Ne dozvolite da vam dani prolaze u rutini, ne zatvarajte se u sebe, provodite vreme, ustvari provodite puno vremena sa voljenom osobom. Ja sam mog princa dočekala u tišini dozvolite da vas ljubav nađe, ne vrebajte je iza ćoška.
Da li ste znali da sam se uvek borila sam sobom i kalkulisala svojim emocijama, sada se nisam ni setila toga.
Nekad nije loše govoriti na sav glas da si zaljubljen pa čak i da traje trenutak, iskren je a samim tim i večan. 
Duško Radović je rekao mnogo lepih stvari o ljubavi među kojima je jedna koja je surovo iskrena: „Lako je voleti one koji vas ne vole, pokušajte jednom da volite one koji vas vole“ .
Dobrodošlo moje proleće, slobodno me nosi na krilima ljubavi.
....Volimo se pisanim putem....
