Priča iz dnevnika jedne dame- Cica sa više lica
Jedan dan sam ga volela najviše, drugi dan mi je bio samo čovek koji je tu, da popravi vreme koje nije bilo rezervisano ni za mene, a kamoli za druge osobe iz mog života, tzv. neplanirano vreme. Kolika količina okrutnosti...Ali bila je to iskrena okrutnost, sve dok se krug nije okrenuo... Bila sam ohola, mazna, bila sam kruta, gruba, dobra, koketna, bila sam žena sa više lica. Bila sam svesna da mogu, bila sam svesna da smem. Volela sam igru. Volela sam život. Koristila sam to.
Nikad se previše nisam trudila oko njega. Doduše, nikad se previše nisam trudila ni oko njega, a ni oko njih. To apsolutno tvrdim. Možda je trebalo, i pitam se, da li bih svojim trudom dobila, vratila ljubav?! Koga lažem. Ljubav se ne vraća, ona se ne traži, tako kažu, ona živi, ona opstaje ( shvatila sam ovo poslednje onda kada nije ni trebalo ništa da shvatam ). Nisam bila sigurna da li volim ili samo živim. Ipak ŽELIM da verujem da to nikada i nije bila ljubav, jer da jeste nikakav trud nije potreban, ona bi živela. A da li živi i bez toga, a on, u podzemlju moje duše ima li njega ? U nekom kutku mene, postoji li to nešto, ili je tu čeka, da dozvolim da iz sveg glasa žustro drekne i zamoli za još jednom...za samo još jednom. Nisam marila. Bila sam u oholoj flegmatičnosti prva uvek.
Prestavljam Vam Njega, ovo je sve on preslikan u mojim mislima , i to je bio on. Bilo ih je još takvih, ali on je bio, kako bih najjednostavnije rekla, poseban. Uvek je znao, šta da kaže, kako da me uteši, i kako da me sluša, ali... Postoji to ali, znao je šta želi, ali nije znao kako to da sprovede u delo.. Uvek se tu zbrza i zabrlja. Možda i zbuni. Možda on tako voli, možda mnogo voli. Nisam znala ništa o tome. Rekla bih da je to bila neka vrsta srljanja. A možda i nespremnost za fazu, života koja se zove “vezati se čvrsto“. Tada i tako sam hitro opravdavala sebe. Izgleda da mnogo nas ima problem zvani vezivanje...Nešto kao vezati se lancima, zaključati katancima, zategnuti konopcima. Hm, zanimljiv sled nasilnih fantazija.
Elem, pričali bismo satima, volela sam to. Voleli smo se, makar tako mislim, tako me je gledao, tako sam ga osećala. Mi jesmo bili Mi, i postojali smo, i tog prvog puta i tog petog puta našeg sastajanja i rastajanja. Poredila sam to sa ringišpilom, od prve vožnje ti se zavrti u glavi, da moraš malo da odmoriš, ali posle nekog vremena želiš, opet taj isti krug, zbog kog ti se zavrtelo u glavi. On me je posebno gledao, gledao me je ne sa puno žudnje i čežnje već sa mnogo ljubavi. Niko me nikad tako nije gledao ni do tada ni do sada. Možda sam zbog tog pogleda birala još jedan i još jedan krug, i tako iznova i iznova. Govorio je prave reči u pravom trenutku, a opet ono što sam želela, nije mogao da izgovori. Mada iako reči vrede, sa druge strane, svaka reč ima svoje trajanje, i reči lako blede ako i ukoliko ih ne potvrdimo delima. U suprotnom odu u zaborav.
Nesigurnost koja je tinjala, je teža od želje, i jača od volje, i sposobna da pogazi svaku reč. Ako smo nesigurni u ono što mislimo, želimo, pada u vodu i svaki pokušaj, da to ostvarimo i požude i čežnje. Nekad voliš i najtanju nit koja te veže za nekog. Naizgled najtanju. Voliš pogled?! Kako to zvuči. Zvuči u ušima neromantika kao još jedan u nizu ženskih raspletivih i srceparajućih priča, ali nije tako.
I dalje je on tu, dođe, pojavi se, pa iščezne. I dok se vrti ringišpil, on će i dalje možda biti tu. Svaki nov krug nova šansa. Do kad će ih biti ?! Trudim se, da taj krug nikad ne vidi svoj kraj, koliko god lebdeo u vazduhu ja duboko u sebi znam da se nikad neće ugasiti. Želim, da se nikad ne ugasi ona iskra u njegovom pogledu, jer me je gledao kao svoju jedinu, kao nešto uzvišeno, kao ceo njegov svet. Gledao me je tako kako bi svaka devojka poželela da je gleda muškarac. A ja ?!
Nekad zbog nesvesnih zabluda i prohujalih požuda, dozvolimo da se ugasi ljubav, jer je nismo gajili, nismo je negovali. A ona nema vremena da traje, da čeka, nema vremena ni da tinja. Kako da vam bolje opišem tu našu ljubav?! Volimo se, ali ne možemo biti zajedno, falimo obostrano, luda je to ljubav, nekako se ne volimo u isto vreme istim intenzitetom, tj. ja nisam mogla toliko da ga volim da vas ne lažem. On je često na pitanja o ljubavi ćutao. Nije voleo te razgovore, falilo mi je to da celom svetu naglas kaže, da kaže da me voli, klasična ženska želja. Da li je to osećanje toliko jako da ne možeš da ga izgovoriš, ili se bojiš,vidim ti u očima. Nisam tip koji može da drži svoja osećanja iza rešetaka, onda bi po meni bilo isto voleti ili ne...On je bio taj tip ali puta milion. U stanje je bio da me gubi iznova i iznova. Pored svega imala sam utisak da je on onaj pravi, a onda sve to ubeđenje padne u vodu, i opet nađe mesto gde to osećanje opet nikne. I tako godina za godinom, kao stihovi neke večne pesme on i ja ni pedalj dalje ni pedalj bliže. Možda sam shvatila da ga volim, ustvari pomirila sam se sa time, volim ga. Ali nije još vreme za takvu ljubav. Takva ljubav ne sme da se hrani samo pogledom, rečima, ona mora da pije vodu sa izvora dela, i tada sam se okrenula sebi i otišla. Kao da je on voleo u prazno i gledao u prazno, sve sam zgazila. Ja tu prazninu nisam osećala jer sam je gušila u sebi, jer sam bila žena sa više lica, koja je volela, praštala, odlazila nekad u zagrljaj nekad u novo sećanje to sve sa istim čovekom ili sa gomilom drugih. Znala sam da odem bez reči, drsko i bezobrazno.
Žan Paul je rekao: „ Ljubav ne prestaje nikada, ako i prestane sve prašta, ako i umuknu jezici, ako i nestane znanje. Samo u časovima rastanka i sastanka uviđaju ljudi koliku moć ljubavi jedno srce krije u samo tim časovimane mogu da odole da im ne bi provalile reči na vrele usne i zasuzile oči, život je život samo dok ga ljubav krasi.“
Čitajući ovaj tekst videla sam da može proći večnost naše duše su spojene, i istina je. I dok su godine nosile svoje uspomene, nikada tom čoveku nisam dala dušu ali bila je njegova. Jedini, iako je bio uplašen da me ne izgubi a gubio me je stalno i nije znao na čemu je sa mnom,ali je voleo svako moje lice, voleo me je prejako. Nikada nisam videla da muškarac toliko voli neku ženu. Voleo je moj stav, moju bahatost, voleo je moj ego, moje kišne dane, moj veseli oblak, voleo je moj svet, moje nebo i moje snove. A ja tražeći sebe ko zna gde odlazila sam, i krišom ga gurala od sebe, ali on nikada nije otišao. Dok sam njega volela, zelela, volela sam i njega, i njega i njega, imala sam drugo lice za svakog “njega“ On je otišao ali znam da je tu, a ja ga i dalje tražim u svim očima, u svim svetovima, i prepoznajem ga u svim mojim licima, jer je svako voleo. Nije mu bila bitna forma koliko sadržaj, znao je da voli samo ćutanjem a tu je bila i veličina njegove velike ljubavi. Još ti se nadam u noćima i novim jutrima sa svim mojim licima. Volim Te.
