Има ли система у политичком систему?
Захтеви за реформом политичког система у Србији нису ништа ново. Они су се појављивали и наметали као нужност већ дуги низ година, а своју кулминацију доживели су пре неколико недеља када је Маја Гојковић, председница Народне скупштине, најавила формирање Акционе групе за реформу политичког система.
Ова група састала се први пут 20. маја. Сви представници посланичких група изразили су спремност за реформу политичког система, док су медији почели да спекулишу шта реформа политичког система подразумева.
Преамбула
Медији су реформу политичког система углавном схватили као промену Устава, и пре свега, његове преамбуле која одређује Косово и Метохију као неотуђиви део Србије. Прембула је, чини се, трн у оку одређених група за које је јужна србска покрајина „баласт“ на путу ка „евроатлантским интеграцијама“.
Политичари, окупљени на седници Акционе групе, пак реформу политичког система схватили су много шире. Из њихових изјава видело се да под реформом политичког система не подразумевају само промену Устава (Преамбулу нико од њих није поменуо), већ и промену скупа основних закона и реформу одређених процеса који одређују политички живот.
Један од таквих, најчешће помињаних закона, је изборни закон. Ово је био, можда, први пут у новијој србској историји, да су политичари показали више знања и разумевања за посао који их очекује, што и не би требало да чуди.
Таблоидизирана србска јавност жуди искључиво за сензацијом. Једна таква сензација била би промена Преамбуле. Међутим, нико од политичких првака није био толико наиван да политички систем државе сведе само на промену једног дела Устава.
Како вођа каже
Оно што охрабрује, осим опште сагласности за потребом реформе политичког система, јесте и воља парламентарних политичких партија да у процес дијалога укључе и ванпарламентарне странке, научне институције, независне интелектуалце, како би се добила сагласност што шире политичке јавности.
Позив Зорана Бабића, шефа посланичке групе владајућих напредњака, да сви актери у дијалогу „ампутирају сујету“, охрабрује јавност у земљи у којој је до сада мишљење владајуће странке или њеног вође било доведено на ниво закона.
Губитници од транзиције до транзиције
Потреба за реформом политичког система постоји у Србији јако дуго. Када погледамо уназад, можемо видети да је србски народ у 20. веку прошао кроз неколико политичких и економских транзиција и да је у свакој већина грађана била на губитничкој страни, без обзира на жртве и победе у ратовима које су неким од тих транзиција претходиле.
Прва таква транзиција десила се после Првог светског рата, када се србска држава утопила у већу, југословенску. Друга, мања, после увођења диктатуре краља Александра. Трећа, која ће оставити највеће последице по србски народ, била је транзиција после Другог светског рата, а од пада комунизма чини се да србски народ живи у сталној транзицији.
Свака од ових транзиција била је и једна изгубљена прилика да се успостави релативно стабилан поредак, отпоран на промене из околине, са којим ће бити сагласна већина грађана.
Берлински зид у главама
Ипак, крај прошлог века чини се фаталним по броју изгубљених прилика.
Јасно се сећам како је, у време пада Берлинског зида, тадашњи председник Председништва ЦК СК Србије, покојни Богдан Трифуновић грмео са говорнице како је за Србију неприхватљив вишепартијски систем. То је говорио у време када су се у свим источноевропским земљама организовали округли столови управо ради реформе политичких система.
Умишљени и ауторитарни режим Слободана Милошевића никада није пристајао на дијалог, осим када је био притеран уза зид. Дијалог би трајао док се владајућа олигархија не би прегруписала и ојачала, док не би нашла погодну особу са којм би склопила савез у циљу очувања власти. Тако је било и са дијалогом 1992. и са дијалогом 1997. године.
Нови миленијум — стара прича
Друга фатална изгубљена прилика била је она после 5. октобра. Октобар 2000. године био је нулта тачка са које се могло почети све из почетка, па и успоставити нови политички систем.
Међутим, захваљујући упливу организованог криминала у све поре нове власти, ова прилика је пропуштена. Међународна заједница, такође, барем онај њен део који подржава независност Косова, такође је неблагонаклоно гледао на сваку реформу у Србији, из које би она изашла јача и моћнија.
Зато је и успостављен режим у коме су сву политичку моћ имале политичке партије без идеологије и програма. Концентрисана политичка моћ у рукама појединаца из партија нужно је водила корупцији и урушавању економског система земље, самовласти и небризи за основне вредности на којима почива једно друштво.
Србија — држава инерције
Зато је овај покушај, 15 година после 5. октобра, последња шанса за Србију.
Грађани Србије уморили су се од обећања разних политичких режима о бољитку у даљој будућности. Процес реформе политичког система биће, засигурно, дуг и мучан, али најважније је у њему истрајати, не доносити исхитрене одлуке и подесити га тако да буде отпоран на промене на начин да их инкорпорира у себе.
Зато је важно да у процесу дијалога учествују сви актери, од политичких партија до грађана, јер политички систем тиче се свих.
Иако није нулти моменат, ово је моменат када Србија нема политички систем. Понекад се стиче утисак да је Србија држава по инерцији, само зато што је окружена другимдржавама. То стање се мора променити што пре.
Никола Јоксимовић,
