PRIČE IZ DNEVNIKA JEDNE DAME- Gospodin Savršeni i Glamurozni kod sudbine VI DEO
Sa njim je bio lep i taj dan kada smo bili skoro pa na “vrhu sveta“ tj. na vidikovcu nekoliko stotina metara visoko. Svi dani posle koji su se iznenadno nizali su bili isto toliko lepi. Bili smo u ljubavi gde se spajaju dva tela a koja fizički nisu još spojena (znate na šta mislim), i ljubavi gde se spajaju dve duše. Bio je moj trenutak i moja večnost. Moja žudnja i moje jutro. Isto tako hrabrost za dan koji tek predstoji. Oslonac bez kog mi se činilo da ne bih uspela. Razmišljala sam kako sam uopšte srela takvog čoveka, kakva sreća. U gomili izgubljenih muških duša, u masi njih koji ne poštuju reč voleti, u tom začaranom velegradskom krugu nemaštovitih i šablonskih muškaraca. Ja sam dobila sve, Savršeno biće, čoveka sa kojim sam mogla da budem sve i delim sve. 
Kao i tih dana, i danas smo izašli da prošetamo. Uverena sam sada, da podpitanja koja su mi se nizala u glavi da su bila bez razloga tu. I da nema potrebe da ih nagomilavam, treba da gajim tog malenog divnog leptirića koji mi je i postao blizak.
Otišli smo na jedan privatni koktel gde su bili njegovi prijatelji, njegovi poznanici i poslovni partneri. Bilo je lepo. To je bila bašta jednog hotela u blizini prestonice, sa prelepim bazenom i prelepim pletenim stolovima, podsećao je ovaj koktel party na one zabave na plaži pod vrelim nebom i na toplom tlu. Opet to je bio neki glamurozni poslovni svet kome sam i ja pripadala ali koji je bio meni u suštini bio dalek. Nisam razumela toliko kiča, toliko ne stila i toliko neznanja. Opet to je uspešan svet reklo bi se elita grada, ali nije meni lično davao takav dojam. Večeras ja sam bila pratilja svom dragom dovoljan razlog da sve ovo zanemarim. Do juče sam bežala od ovog čoveka a danas ga već zovem dragim. On je brzinom svetlosti znao kako da me zavede, obori sa nogu, da me ostavi bez teksta. Bila sam uverena da se razlike privlače, ali nisam znala i tek mnogo kasnije sam shvatila da se sličan sličnom raduje. Na celom partiju bilo je jako malo žena. Čak ni oni oženjeni i sa burmama muškarci nisu poveli sa sobom svoje bolje i lepše polovine. Pitala sam se zašto sam ja prisutna ovom događaju. Opet neka taktika za osvajanje. Bilo mi je smešno. Sve vreme od kad sam upoznala ovog čoveka bila sam kao ranjena košuta, opasna vragolasta đavolica, i obična devojka, koja ne može da se kupi, koja želi da se osvaja. I on je to znao. Tako me i osvajao, malim znacima pažnje, prisustvom, i onim MOJA SI. Sa ove poslednje dve reči sam vodila jedan intelektualno-emotivni rat, koji je bio težak, dug. Možda do tada iskreno i sa punim srcem nisam nikome dopustila da mi priđe a opet nijedan nije imao taj visoko glamurozni momenat osvajanja. Išlo mu je to od ruke. To je kasnije trebalo i puno toga samo od sebe da mi govori.
Bili smo u nekom ležerno-elegantnom stilu.
.jpg)
On u belim pantalonama i tirkiz plavoj majici, laganog materijala, ja u dugoj haljini ne svečanoj ali dovoljno izazovnoj za koktel. Nekako, kad bi nas neko gledao sa strane, rekao bi da mi jesmo i savršen par. Naravoučenije da sve sto tako savršeno blista odmah, brzo se gasi. Između nas kao para se ništa još uvek nije desilo sem poljupca, i svih tih čudnih noći, velikih reči. Nikad se nisam puno obazirala na reči, gledala sam ih kao lišće koje nosi vetar. Ne volim velika obećanja niti velike reči, volim dela, mala, velika, sitna krupna, dela krase osobine svakog čoveka, ona su produkt svih nas.
A bilo je velike privlačnosti, velika strast koja je tinjala između mene i njega se konstantno samo pojačavala. Nisam znala da odvojim strast od ljubavi i emocije koje su pripadale strasti, od onih koje su pripadale samom čistom osećanju ljubavi. To je greška svih devojaka koje zalutaju u carstvo ovih termina, onda pogrešno percepiraju priču, onda postaju nesigurne, onda postaju očajne i same. Do tada nisam ni znala šta je prava strast, a mislila sam da sam do tada već volela, ali ne. Njega sam zapravo iskreno počela da volim. To nisam ni znala. Bar nisam prepoznala u sebi. Bila sam mu tu, ali opet nedodirljiva, u meni je budio ženstvenost onako naivnu devojku koja je počela da srlja. Ona (tj. ja) srlja sa nepoznatim čovekom u nepoznatom svetu. To je nekako i bila osnovna misao u strahu prema emocijama koji sam osećala.
Vozni park koji je stajao ispred hotela je bio takav da sam se pitala, odakle ovim ljudima, ovolika posednička automobilska galantnost. Pa od plate jednog doktora, advokata, ne može da se zaradi automobil nalik lađi koja samo što ne poleti, toliko je to sve bilo nestvarno.S obzirom da lađa ne leti. Bilo mi je drago što je muškarac pored mene moćan, ali dokle god je ta moć bila jedna sporedna stvar i normalna za uspešnog čoveka. Ukoliko bi ta moć stala ispred njega kao osobe, u tom trenutku definitivno on ne bi bio deo mog života, mog dana i mojih noći. Koktel party se završio, bilo je lepo praviti društvo mom savršenom muškarcu. I sama sebe bih prekorila od ovog „mom“ da nisi prebrzo uzela zalogaj koji ti je malo poveći u ovom običnom životu koji si živela do sada. Ne, nisam. Želim da verujem, a i bila sam na korak do toga da se potpuno opustim, budem uverena svim čulima, da jeste ovo savršen muškarac za mene. Onaj pravi jedini ikada, stvoren za mene, zbog mene, i samo moj. Koji posesivni monolog jedne jake žene, dame nadasve, žene koja je poklekla pred muškarcem koji je samo muškarac. Ali žudela sam za ljubavlju, bilo je sve nekako pod tim kodom sudbine od kog sam odlučila da neću bežati. Ovo nije bio bilo kakav kod sudbine, ovo je glamurozni kod sudbine.
Smejala sam se svojim monolozima, uvek tako tragični ili najuzvišenije najsrećniji. Kad god sam poletela stvarnost me lupila o zemlju najjače što je mogla. A ja, želim da letim. Želim sa ovim čovekom da poletim.
Ušli smo u auto. „Znaš, ja ne volim da spavam sam, želim samo da zaspiš pored mene, večeras.“ Moje raskolačene i zatečene oči, su uperile pogled u ove izrečene reči. I ja sam bila samotnjak, i bila sam željna društva nekog ko bi mi bio moj dan i moja noć. ALI, ne mogu. Bila je reakcija jača od mene, neverbalna. „Ako želiš, mogu, ali nemam svoj asesoar sa sobom“, misleći na sve te propratne pre spavanja stvari. Kad sam dala ovakav odgovor i dobila odgovor na to- „Ok, drugi put“ , bila sam nekako uvenula u trenutku. Mogla sam da kaže da želim. Jer želim. I ujutru navučem na sebe njegovu košulju i tako mu skuvam kafu. O tome sam uvek maštala. Da li ću ga ovim, udaljiti? Ne bih volela. I sad sam shvatila, koliko želim da je u mojoj blizini.
On je gledao u svoj pravac kretanja, a ja sam se spustila u sedište njegovog auta, i shvatila koliko strah može da bude nekad saradnik a nekada izdajnik. I koliko strah može da sruši spontanost i krov temlja nekog početka ljubavi. Želim da budem hrabra. Želim da ovaj čovek ne bude samo moj san već i ostvarena java.
Nastaviće se
