ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ: НАТО И ЕКОНОМИЈА, ДВЕ ТАЧКЕ КОНФРОНТАЦИЈЕ!

10-08-2013 12:09:28 | | Standard/ mojenovosti.com |

Два крупна момента обележиће однос Србије и англо-америчког Запада у наредних годину дана. Први ће произлазити из односа Запада према данашњој Србији, односно како је он види, а други из оног што тај Запад данас у светским и локалним оквирима јесте.

Реч је о две ноторне ствари. Прва је та да је са новом србском владом додатно радикализован један ионако екстреман тренд у Србији, започет 2009. године. До тада, наиме, постојао је неки минимум оперативног обзира западних земаља према србским владама – бриге да би, ако од њих буде превише захтевано и ако буду изложене превеликом притиску, на њихово место могли да дођу радикалнији елементи или да се сама влада окрене Москви. Од 2008, кад су социјалисти ушли у владу са Тадићем, и 2009, кад је СНС напустила позиције радикала, разлози за обзир Запада готово да су нестали.

Тадић то није разумео ни 2009. ни пре две године, кад му је Ангела Меркел у Београду захтевала да распусти српске институције на Косову. Тадић је завапио да ће, ако то уради, изгубити изборе. Меркелова је остала посве хладна на тај аргумент који је остављао утисак три године раније. Јер те 2011. Николић и Вучић већ су чекали у предсобљу.

Од тада земље Запада не показују било какав такт према власти у Србији: захтевају све и хоће одмах. То се набоље показало кад су СНС и СПС прошлог априла пристале на дотад незамисливо повлачење српске државе са Косова.

Други моменат повезан је са опадајућом снагом Запада. Наиме, Запад, САД пре свих, још увек је довољно јак да својим оружјима – тврдим и меким – може да разори већину земаља на глобусу. И, наравно, довољно морално слаб да би то заиста и учинио. Са друге стране, Запад је сувише слаб да би у било којој од разорених земаља успео да наметне свој ред, неопходан за извлачење користи из претходних разарања. Да није тако, не би се „Афричко пролеће“ већ мерило годинама, него би западне земље у миру вадиле нафту из Ирака и Либије, док би Египат наставио да се стара за то да се арапски свет не побуни.

Примењен у Србији, први моменат каже да Запад неће имати никакву препреку да од Николића, Вучића и Дачића захтева све што жели, без бојазни да би то Србију могло да окрене на антизападни правац. Други моманат, међутим, као свест о опадајућој снази, интензивира први налажући западним престоницама да Србију што пре доведу у стање из ког је повратак више није могућ.

ЗАШТО НАТО Која је то тачка у којој је Запад до сада показао највише такта у Србији, чак и према Тадићевој влади? Нема сумње, то је улазак Србије у Алијансу. Иако о томе гласно не говоре, и Вашингтон и Брисел веома су свесни свог злочина према Србији и осетљивости грађана према том питању. Отуд је војни део евроатлантских интеграција у Тадићево време, иако активан, био скривен, без вишка спољних манифестација. То се најбоље очитовало у изјавама Мери Ворлик, која је, не једном, изјавила да су врата НАТО отворена за Србију, али да НАТО има разумевања, да не жури, да све зависи од Србије итд.

Хајде сада да видимо која је то тачка западне интеграције Србије са које јој неће бити повратка. Није то ни крај транзиције, ни потпуно овладавање србским друштвом, чак ни улазак у ЕУ. То је улазак у НАТО. То је тренутак у коме ће Србија дефинитивно прећи на страну свог непријатеља и у коме ће Русија дефинитивно окренути леђа Србији а своје ракете пут ње.

Има ли Запад разлог да настави са ранијим тактизирањем у вези са србским уласком у НАТО? Све мање, и та промена брзине на Западу очитује се у два момента. Први је сам бриселски споразум, из кога вири један део, попут, аутомобилске куке, за коју би се могло закачити србско чланство у НАТО. Наиме, реч је о гаранцијама безбедности које је заједница србских општина добила од НАТО. Други моменат је изјава од пре месец дана Адерса Фога Расмусена, генералног секретара НАТО, који је „уверен да је будућност Србије у структурама Европске уније и НАТО“. Још је рекао да је Србија„кључни играч у региону“ и да је у ЕУ и НАТО чека „највећа стратегијска перспектива“. Па је рекао и то да НАТО на Косову„неће преурањено смањивати трупе“, али и да ће „једног дана свакако морати да оконча ту мисију“.

Шта нам то говори? Да је НАТО једина гаранција опстанка Срба на Косову. Да Србију са НАТО чека „највећа стратегијска перспективе“, што би, претпостављам, унајмањем могло да значи да ће се зауставити територијално растакање Србије. Е сад, НАТО, који гарантује безбедност Србима на Косову у замену за пристанак на косовску независност, исто тако може да гарантује територијалну целовитост Србији са Војводином и Рашком у замену за србски улазак у то друштво са великом километражом злочина. На страну да ли се таквим гаранцијама може веровати, неће ли то бити веома јак аргумент за улазак Србије у НАТО, утолико пре што би власт која на то пристане могла да каже како је зауставила бескрајно растакање Србије? То ће, наравно, бити најјачи могући аргумент за улазак у НАТО, утолико јачи што Расмусен између редова провлачи да понуда неће трајати бескрајно дуго јер ће НАТО „једног дана свакако морати да оконча ту мисију“(на Косову).

Дакле, покушајмо да замислимо како се дижу Војводина и Рашка област, како се у свему, по обичају, препознају прсти западних земаља и како, расточене државне институције, једнако по обичају, немају одговор, увећавајући код грађана осећање несигурности и понижења. А замислите онда Расмусена или неког сличног како долази у Београд са понудом – улазите и НАТО и сав овај кошмар може да нестане преко ноћи. Ко би од политичара био против, ко би пропустио нешто што би могло да личи на прву српску државну победу после дуго времена, да ли би и тада улазак у НАТО подржало само 15 одсто грађана? Тријумф реалполитике, зар не?

ЗАШТО ЕКОНОМИЈА Србска национална политика већ више од две деценије делује не само реактивно већ и прекасно, онда када нека од најгорих решења која нам се нуде више и нису најгора. Постоји ли неко решење за то?

Постоји, али оно није ни у сутрашњем супротстављању НАТО, а није ни у искључивом фокусирању на Косовски проблем, коме су сви који данас би да бране Србију толико примакнути да не виде ширу перспективу и чињеницу да Косово у Митровици данас мог да бране само они који тамо живе. И оно и све остало брани се на другом месту. Где?

Србска економија данас је област у којој се чак јасније него и на Косову огледају односи Србије и западних земаља. Падом снаге, већ од 2008. године, колонијални апетити западних земаља према Србији се не повећавају – велики су све време – али се и на том пољу праве уштеде, па се скраћује време процеса. Колонизаторски дискурс постаје све бруталнији, наравно, праћем једнако бруталним акцијама. Како је на овом сајту већ више пута писано и како о томе у свом последњем тексту пише Небојша Катић (види испод: Или ће се Србија сукобити са странцима или остаје на дну Европе), економија је област у којој зјапи највећа тактичка грешка у понашању Запада према Србији.

Наиме, западне земље не само да неће обнављати српску привреду него неће дозволити ни Србији да је обнови сама из својих невелких ресурса. Отуда србска власт или ће, ако заиста крене у обнављање економије, доћи у сукоб са странцима или ће, ако настави да буде слепо послушна према странцима, доћи у озбиљан сукоб са грађанима. Тај сукоб могао би да буде озбиљнији утолико што данашња власт има поверење једног дела грађана као нека врста последње наде. То поверење грађана утолико је за власт ризичније што није базирано на лику те власти нити на њеним резултатима, него на обећањима. Зато то поверење може да буде и веома интензивно, али не може да буде дубоко. Утолико је и претња влади веома интензивна, с тим што је она и дубока.

Шта то значи? Буде ли слободна Србија чекала да своју причу разреши на Косову или у односу са НАТО, моћи ће да реагује тек када буде прекасно. Прихвати ли фокусирање економије у први план – што је неопрезно учинила власт – она ће убрзати процесе који ће пре или касније, на овај или онај начин довести до конфликта – или оног између власти и народа или између власти и странаца, односно њених домаћих представника оличених у олош-елити. Јер ништа данас као економија не показује суштинску конфронтацију грађана Србије и интереса западних земаља, где се ствари за власт не могу завршити добро, будући да је на брисаном простору на пушкомет и једном и другом актеру. На крају, ништа данас као економија не показује да данашња србска реалполитика не може дати резултат и да свако решење за Србију подразумева неку врсту отпора.