Jeрмени, народ који воли Србе
Наши новинари у Јеревану, који је обележио 2.797 година постојања. Планина Арарат као симбол државе, налази се на територији Турске
Град сунца и гостољубивих људи, Јереван је ових дана прославио 2.797 година од оснивања града. Једна од најстаријих насеобина на свету у којој се континуирано живи већ скоро три миленијума, Јереван је препознатљив по погледу на планину Арарат, која је симбол Јерменије. Парадоксално, библијска планина, на којој је Ноје изашао из барке 40 дана после потопа, налази се на територији Турске, вековног и највећег непријатеља Јермена. Геноцид који су почетком прошлог века Турци спровели над Јерменима, у којем је живот изгубило милион људи, а још три пута толико побегло главом без обзира, обележио је судбину поносног народа. Дан-данас три пута више Јермена живи у дијаспори, него у домовини, која има тек нешто више од три милиона становника.
Јермени сами кажу да не знају како би живели да им није земљака из иностранства. Захваљујући њиховим донацијама подигли су велелепан и модеран аеродром, који не заостаје за оним у западноевропским метрополама. И центар града делује модерно, светски, са фантастичним парковима и зеленилом на сваком кораку.
Док шетате највећим градским тргом, који као и у Београду носи име Трг Републике, фасцинираће вас велике камене плоче којима је поплочан, а које стварају слику огромног тепиха, јерменског националног производа. На тренутак, помислићете да сте у Паризу, Лондону, Бечу... Продавнице свих светских брендова су ту, модерни тржни центри, цене као и у Београду. Ипак, када прошетате двадесетак минута од центра, можете лако да стигнете у јереванску Калуђерицу. Дивља насеља која подсећају на фавеле, страћаре са лименим крововима...
Тешко живе Јермени и да није рођака из дијаспоре, тешко би спајали крај са крајем. Уз плату од 250 евра и цене у продавницама које су приближне нашима, за поједине артикле и ниже за 10-20 одсто, све се своди на пуко преживљавање. Социјалне разлике су све веће, тако ћете на улицама Јеревана видети најскупље аутомобиле на свету, али и прастаре моделе “ладе” и “волге”.
Када је туризам у питању, све је у Јеревану близу центра, на десетак минута шетње. Чувени Музеј геноцида, као подсетник на трагедију која их је задесила, затим Каскаде, феноменално замишљен музеј на отвореном уз скулптуре свих уметничких праваца. Када се попнете непрегледним степеницама (за оне мање склоне авантури постоје и покретне) пружа се невероватан поглед на Јереван и планину Арарат. Вреди доживети.
Ако се путник намерник определи за пењање на сопствени погон, на врху степеништа ће једва хватати дах. Није реч само о недостатку кондиције. Тек тада човек постане свестан да се, упркос пријатној температури од двадесетак степени, налази на 1.000 метара надморске висине.
Лично смо се уверили да су Срби више него добродошли у Јеревану. Воле нас, цене, навијају за нас када играмо против других екипа. Има то неке везе и са православљем, али и са чињеницом да је некадашња Југославија прва притекла у помоћ Јерменији после катастрофалног земљотреса 1988. године. Тада су сви чланови посаде нашег војног транспортног авиона погинули, а у знак захвалности јерменски народ подигао је спомен-плочу на месту где се догодила несрећа. Тешко је у све то поверовати када слушате само приче, али када доживите искуство, онда схватате да за нас Србе има још наде.
Пошто је таксиметар у тој “лади” мисаона именица, између себе смо се дошаптавали у стилу: “Да видиш сад кад одвали цену”. Упитасмо: “Скољко”, а он одговори “Нич”. У шоку смо се згледали, вадили новац, он ни да чује. Убеђивање је потрајало да би их он прекинуо речима:
“Нећу новац, вама и вашој екипи желим све најбоље”.
Најлепша разгледница из Јеревана и позивница да, ако икада будемо у прилици, дођемо поново.
Драган Симић,
