Србин Французима раширио крила
Ненад Хрисафовић најчувеније србско име у свету аерокосмонаутике: Нису га хтели на Машинском факултету, али јесу у париској космичкој авио-индустрији
Инжењер Ненад Хрисафовић (83) стварао је светску ваздухопловну и космичку историју друге половине прошлог века. Конструисао је вероватно најбољи акробатски авион у свету и био главни индустријски пројектант најуспешнијег европског космичког пројекта двадесетог столећа, европске ракете-носача “аријана 3”, која је у орбиту избацивала више од једног комерцијалног сателита, односно два одједном. Потпис да најбољи европски космички пројекат полети августа 1984. године, ћирилицом је оверио Ненад Хрисафовић. Европа је тако те године привремено “потукла” америчку космичку индустрију, а то је само део онога што је у својој каријери радио србски инжењер коме су ових дана аплаудирали у Сурчину, где је дошао у посету Музеју ваздухопловства.
Поред директора Музеја Зорана Радојевића, кустоса и још неколико заљубљеника у небо, летење и космос, Србина који живи у Француској у Сурчину је “чекало” и прво његово конструкторско “чедо” - једрилица “цирус”. Пројектовао га је са 28 година, а на овим једрилицама училе су безбедно да лете читаве генерације пилота у СФРЈ. У Музеј је стигао са супругом Франсином, такође врсним француским авио-инжењером. Њих двоје већ 47 година живе заједно, а у пару су стекли и ваздухопловну славу.
Прошло је 50 година од када је Хрисафовић “изгнан” из српске ваздухоловне науке и индустрије. Док се поздрављао са својим “цирусом”, једином летелицом коју је “извео” у земљи коју највише воли, прича нам да проживљава емотивне тренутке.
- Тако је и када дођем у париски музеј “Ла Бурже”, где су изложена два моја лака авиона ЦАП-10 и ЦАП-20 - објашњава нам Хрисафовић своју “нелагоду” док га је кустос Аца Коло “подсећао” да су његове летелице од 1970. до 2000. носиле епитет најбољег француског и светског акробатског авиона са огромним бројем освојених златних медаља на свим меридијанима.
НАШ саговорник прича да је одлуку да буде авио-инжењер донео у Србији током Другу светског рата. Наиме, 1944. године његова породица је попут многих Београђана морала да напусти град јер су га савезници немилосрдно бомбародовали. Отишли су у Мајданпек и из тог града је, како каже, гледао огромне формације савезничких авиона како се моћно ваљају небом идући ка Румунији где су тукли Хитлерове инсталације. - Нисам се плашио тог призора и звука већ сам се дивио моћним машинама. Тада сам донео одлуку и никада нисам зажалио - вели Хрисафовић.
Ненад је рођен 1932. у Сарајеву, у породици интелектуалаца. Године 1941. морали су да беже из овог града јер су били на усташком списку за ликвидацију. Главе им је спасао Намац, фолксдојчер, који је Ненадову мајку упозорио да усташе те ноћи долазе по њих.
Како се Ненад сећа, у Недићевој Србији сачекали су их најбоље што су могли. Одмах су добили стан. Мајка, архитекта, која је у Сарајеву радила у Управи Бановине, добила је исти посао у Управи Београда, а отац је постао високи банкарски службеник у финансијама. Када је дошла 1945. отац их је окупио и рекао:
- Враћамо се у Сарајево. Мало нас је Срба доле остало.
Већ 1947. Ненад Хрисафовић је почео да лети на једрилицама на Мојмилу. Постао је и инструктор и пилот моторних авиона. На Машински факулетет је, вели, отишао јер је то било најбоље место за будуће авио-инжењере. Постао је асистент професора Мирослава Ненадовића и Душана Станкова. Међутим, комунистичке власти га нису хтеле за катедром упркос љутњи и апелу професора. Факулет је напустио у јануару 1965. и обрео се у Француској.
Имао је нешто пара у новчанику и слику иконе Свете Петке коју и данас носи. У личном пртљагу имао је и две књиге: “Статика авиона”, професора Душана Станкова, и “Основи аеродинамичких конструкција аеро-профили”, професора Мирослава Ненадовића. Родитељима у Сарајеву није рекао да одлази, а уместо објашњења послао им је писмо преко друга.
- У својој земљи нисам имао “инжењерску” срећу, али јесам у Француској - причао нам је док смо шетали између ваздухоплова из музејске поставке. - Већ у марту 1965. су ме на препоруку конструктора једрилица из чувеног “Брегеа” примили у малу фирму “С.А.А.Р.П.” коју је држао председник тамошњег Једриличарског савеза. Они су добили посао и паре да препројектују једрилицу “бреге 906”, а нису имали знања. Ја ту нисам ништа измислио. Радио сам на основу оног што је у свом уџбенику написао професор Станков. Сви су ми честитали, а ја сам био поносан на степен научног знања који сам понео из Београда.
| ЗАВЕТ ФРАНЦУСКОЈ НАЈТЕЖЕ моменте свог живота Хрисафовић каже да је преживљавао по трагедији која је задесила пилоте Жака Гомија и Жерера Верета, који су погинули летећи у његовом ваздухоплову. Ова два пилота имала су 14.000 сати налета и били су легенде француске авијације. У тешком психичком стању отишао је на њихову сахрану којој је претходила миса у катедрали. Вели, мислио је да ће га сви кривити. - Прилазили су ми Французи и изјављивали саучешће. Породица, такође, и тада сам схватио колико су велика нација. Заветовао сам се да ћу остати у њиховој земљи која ми је дала професионалну шансу и да ћу им служити док сам потребан - испричао је Хрисафовић. |
- Све прорачуне сам радио ја, а нови авион, крштен као ЦП-100, полетео је у августу 1966, док сам био на Јадрану. Када сам се вратио и газда и пробни пилот Бисон били су усхићени - наставља Хрисафовић.
Газда је схватио да има авион који би могао да замени сличне летелице у Француској ратној авијацији “фуга мастер”, а пилот је мислио да је на прагу остварења свог сна да постане светски првак у акробатском летењу. Хрисафовић је својим прорачунима успео да направи врунунску “птицу” и Француска је за то сазнала. На писти су почели да се окупљају стручњаци, а пилот у ваздуху да изводи и оно што не би смео.
- Прорачунима сам скинуо “геометријско витоперење крила”, ојачао структуру и све друго битно за лет - наставља наш саговорник.
Французи су га позвали у њихов опитни центар, а најбољи пилот тог времена Жак Гоми, који је био толико импресиониран како лети једнокрилац да је он после неког времена на писту довео и свог учитеља Жерара Верета. Тачно 5. јануара 1967. сломили су авион у ваздуху. Хрисафовић је вадио њихова тела из олупина.
- Дошла је истрага Комисије за удесе. Била је укључена и жандармерија - наставља Хрисафовић.
- Прегледали су целу документацију, све прорачуне и узели изјаве од сведока. Нисам био крив ја него пилоти који су направили грешку.
Авион је преименован у ЦАП-10. Док је трајала истрага око трагедије Хрисафовић је конструисао и направио и ЦАП-20, једносед са појачаним мотором. Године 1970. авион је потпуно сертификован за серијску производњу. Газда је успео да склопи уговор са француском војском о испоруци летелица, а потом и са Мексиком, САД, Аустралијом... Продао је више од 300 ЦАП-10 и један број ЦАП-20, потом и друге летилице изведене из истих модела. До 1999. овај ЦАП-20 је био најбољи акро-авион у Француској и вероватно у свету. Наш инжењер га је напустио још 1969, јер више није могао да га “контролише”. Тачније, да контролише газду.
Драган Вујичић,
