Амбиције Турске нису везане само за економију
Снабдевање Европе гасом није нова тема, али је од изузетне важности, како у економском, тако и у стратешком погледу. Очигледно је да у овој фази нема солиднијег и поузданијег испоручиоца од Русије. Одрекавши се Јужног тока због већ познатих разлога Русија је донела одлуку о реализацији заједничког енергетског пројекта с Турском.
ОАО "Гаспром" и турска компанија Botas планирају да у року од неколико дана сачине заједнички план-динамику главних активности. Планирано је да први гас на територију Турске стигне у децембру 2016. године.
То је добра страна питања. А лошу за Турску може представљати реакција Европске уније, или тачније речено, Вашингтона, уз чију музику Европа послушно игра. Док су Европљани у извесној мери збуњени, Турска је озбиљно разочарана због своје позиције у Европи. И несумњиво, није се одрекла амбиције да поново види себе као суперсилу која утиче на судбину света, желећи да пре свега обнови свој утицај на Балкану и Медитерану. Другим речима, појављује се извесна фатмограна обриса новог Византијског царства, каже познати руски оријенталиста, директор научно-истраживачког института "Блиски исток – Кавказ" Станислав Тарасов.
- По његовом мишљењу, окретање руског гасовода према Турској је врло озбиљан, нестандардни догађај, који нема толико економску, колико геополитичку позадину. А оно што се сад дешава у Украјини и у оквиру Исламске државе је сценарио који се одражава као у огладалу и који је дело руку истог "творца" сматра стручњак.
То је био апсолутно неочекивани потез, пре свега за европску заједницу. Традиционално се сматрало да је Турска која се налази у зони геополитичке депресије, била активно интегрисана у све процесе који су представљали резултате "арапског пролећа" и да је тако доспела у ситуацију да се на њеним границама воде два оружана сукоба у Сирији и у Ираку. Ова зона се нашла под контролом Исламске државе. И остало је буквално неколико корака да се под различитим изговорима споје три зоне на којима традиционално живе Курди, засад осим Ирана, и да се појави Велики Курдистан.
Реализација било каквих геоекономских пројеката у Турској је ризичан посао. И Европа, која је играла на карту да примора Русију да усвоји енергетску повељу, а затим је почела да потискује Јужни ток, на шта се посебно надовезала украјинска криза, била је апсолутно сигурна да се Русија неће упустити у реализацију кримске операције и да ће заузети пасиван став према догађајима на југоистоку Украјине. Догађаји су кренули у потпуно другом току. И такозвани турски продор је у коначном маргинализовао две врло озбиљне зоне које су представљале опасност по Русију – Украјину и Азербејџан, који је могао много да учврсти позиције захваљујући Трансанатолијском гасоводу.
С друге стране, Русија развија трговачко-економску сарадњу с Турском. Размена робе у њој потенцијално може достћи 100 милијарди. Турска одбија да се придружи антируским санкцијама, њој иде у прилог сарадња с Русијом. И, напокон, њена политичка игра с придруживањем Европској унији, која јој сад није ни најмање потребна. Она би чак у извесном смислу могла постати мањи терет за њу. Међутим, као се каже, треба бити на нивоу. Тако да Русија Турску тренутно може сматрати поузданим партнером. Засад. А после ће живот показати.
Наталија Александрова,
