Судбоносни петак Маршала Малиновског
Учесник четири разорна рата прошлог века и дугогодишњи војни министар- маршал Родион Јаковљевић Малиновски је са 16 година отишао на фронт, где је и провео већи део свог живота.
Све се десило управо онако, како је Малиновском предвидела гатара, када је он тешко рањен лежао у пољској болници. И маршалско жезло и високи војни положај и чак судбоносни петак, били су у његовом животу. Ипак, гатара није знала да ће захваљаујући таленту управљања маршала Малиновског СССР извојевати победу над нацизмом.
Војна каријера Малиновског је почела још у време Првог светског рата. Потом је војевао у Француској, а након повратка у Русију, Малиновски је ступио у Црвену Армију и учествовао у Грађанском рату. Неколико пута је био унапређен, а 1930. године је завршио обуку на Војној академији која носи име Михаила Фрунзеа. Пред почетак Великог отаџбинског рата, под псеудонимом „генерал Малино“, учествовао је у грађанском рату у Шпанији, говори војни историчар Константин Семјонов, виши научни сарадник одељења историје при Дому руске емиграције који носи име Александра Солжењицина:
- Имао је прилично јединствено војно искуство које се много разликовало од искуства многих совјетских војних заповедника. И наравно, посебно искуство стечено у Шпанском грађанском рату омогућило му је да се током Другог светског рата етаблира са добре позиције.
Није увек војно службовање Малиновског током Другог светског рата ишло глатко. Наиме, 1942. године он је удаљен са дужности и снижена му је функција на команданта 66.армије која је војевала око Стаљинграда. Он се овде показао на најбољи могући начин, говори члан Руског војно-историјског друштва, доктор историјских наука Дмитриј Суржик:
- Малиновски је на сопствену инцијативу зауставио кретање армије, делимично се оглушио на наређење, окренуо своје војне редове и ударио до Манштејну. Ова иницијатива и хероизам његовог састава одиграо је велику улогу током Котељниковске операције и на крају Стаљинградске битке. То јест, без обзира на то што је непосредно пре тога био осрамоћен скидањем чинова, Малиновски је ипак био командант са иницијативом и није се плашио да узима на себе одговорност.
Зато није случајно што је Родион Малиновски остао на дужности министра одбране дуже него било ко други у СССР и Русији после Другог светског рата.
Одликован је с пет Ордена Лењина, Орденом Победе, с три Ордена Црвене заставе, два Ордена Суворова 1. реда и са 16 страних одликовања. Херојем Совјетског Савеза проглашен је 8. септембра 1945. године, а 22. новембра 1958. постао је двоструки херој Совјетског Савеза.
За изузетну вештину у командовању трупама и хероизам показан у борби против заједничког непријатеља, за заслуге у развоју и јачању пријатељских односа између оружаних снага Савеза Совјетских Социјалистичких Република и оружаних снага СФРЈ, Председник СФРЈ Јосип Броз Тито одликовао је Родиона Малиновског, 27. маја 1964. године, Орденом народног хероја Југославије.
За маршала Совјетског Савеза постављен је 1944. године. Од маја 1944. до маја 1945. године, командовао је трупама Другог украјинског фронта у јаско-кишињевској операцији приликом ослобођења Румуније, Мађарске, Аустрије и Чехословачке.
Од јула 1945. године, Малиновски је командовао је трупама Забајкалског фронта које су нанеле главни ударац у Манџурској стратегијској операцији.
После завршетка рата, био је командант трупа Забајкалско-амурског војног округа, од 1945. до 1947; главни командант трупа Далеког истока, од 1947. до 1953; командант трупа Далекоисточног војног округа, од 1953. до 1956; први заменик министра одбране и главни командант копнених трупа од 1956. до 1957. године.
Од октобра 1957. до марта 1967. године, Родион Малиновски је био министар одбране СССР.
Од 1952. године био је кандидат за члана Централног комитета КПСС, а од 1956. члан ЦК КПСС; био је депутат Врховног совјета од другог до седмог сазива.
Живот великог војсковође се завршио управо онако како је предвидела гатара. Управо у петак, 31. марта 1967. године, после тешке болести, Малиновски је умро.
