Запад не учи на својим грешкама у односима са Русијом
Историја ничему не учи Запад у односима са Русијом, и САД и ЕУ понављају грешке из којих је требало много раније да извуку поуке.
Свет живи у време новог хладног рата, и он је већ представио међународној јавности застрашујућу лекцију: политика је изгубила своје важно својство – могућност решавања конфликата, и у први план уместо ње избија сила и економски разлози. О почетку новог хладног рата сведоче недавне многобројне револуције у боји. Све оне су имале низ заједничких каракетристика: лоше планирање, нереална очекивања активиста, одсуство механизама контроле тока прогреса, нереализована очекивања обичних грађана и неиспуњења обећања западних влада.
Aктуелни распад Украјине је пример активне фазе новог хладног рата, који је још више продубио озбиљну кризу у односима Русије и Запада. Према указу САД њихови западни савезници су покушали да испробају руску војну силу и политичку одлучност, и сада се криза налази у најопаснијој фази.
Грузијски конфликт је један од примера борбе између Русије и САД за сфере утицаја. Из августовског рата 2008. године Запад је требало да схвати да је Русија спремна да се брани, како би спречила појаву НАТО-а на својим границама, и да не очекује од ње другачије понашање за време украјинске кризе.
Поред тога, лекције из грузијског конфликта није извукао ни Кијев. Било је јасно да Запад не планира да започне рат са Русијом како би се заложио за тадашњег председника Грузије, „политичког шпекуланта“ Михаила Сакашвилија. И сада је очигледно да Запад неће ратовати са РФ због Украјине. Никаква ратоборна реторика и пропагандни трикови на међународним форумима у извођењу западних лидера не могу то да промене.
Актуелно понашање Запада само продубљује кризу и разара и тако малобројне линије сарадње које постоје између Москве, Вашингтона и Брисела. При томе решавање украјинског питања сада се чини недостижним, нема никаквог дипломатског дијалога, а комуникација међу странама се одвија разменом оштрих нота. Остаје да се надамо да ће се пре или касније западни политичари сетити прилаза бившег немачког канцелара Вилија Бранта, који је сматрао да не треба видети политичке опоненте као „непријатеље“, већ треба преговарати са њима, треба разумети њихова очекивања и бојазни.
