„Затварање „Јужног тока“ представља ризик за Италију“
ЕУ је више пута имала могућност да изгради озбиљне односе са Турском у оквиру пројекта „Набуко“, али ЕУ је изгубила своју шансу након што је Турска почела да се орјентише на Исток – она је успоставила односе са Азербејџаном и сад има стратешки пројекат са Русијом који укључује нове испоруке.
Вест о затварању пројекта „Јужни ток“ дочекана је код многих италијанских листова, као „гром из ведра неба“. Ипак, званично руководство Италије у чијим плановима је још јуче улазила диверзификација енергетских испорука, пре свега, на рачун „Јужног тока“, реаговало је изненађење уздржано на обуставу реализације овог пројекта од стране Русије. „У овом тренутку не сматрамо овај пројекат фундаменталним за Италију и зато решење о његовој блокади није разлог за забринутост“, - подвукао је премијер Италије Матео Ренци.
Шта ће за Италију значити затварање овог пројекта у интервјуу за „Глас Русије“ говори експерт за енергетску безбедност римског Института за међународне односе Николо Сартори.
Господине Сартори, да ли је за Вас решење Кремља изненађујуће? Да ли сте очекивали овакав преокрет?
- Очекивати нешто слично било је веома тешко. Несумњиво, били су неки „знаци“, који су указивали да пројекат проживљава тешко време. Такве изјаве су долазиле од нпр. генералног директора ENI Клаудија Дескалција и министра за економски развој Италије Федерике Гвиди. Сматрам да је овде, пре свега, улогу одиграо како конфликт са Европском комисијом у вези са правним аспектима реализације „Јужног тока“, тако и санкције и криза у Украјини. Плус низ других разлога – пад цена на сирову нафту и економске последице од увођења санкција, као и смањење потражње за природним гасом у Европи. Све то је довело до „олује“, која се завршила затварањем „Јужног тока“. То је био политички пројекат за чију успешну реализацију је било просто неопходно постојање заједничке визије. Потпуно је логично што је након почетка конфликта у Украјини Русија одлучила да преиспита свој однос према „Јужном току“ и уложи свој новац у друге пројекте.
Познато је да ће због затварања „Јужног тока“ губици Бугарске износити 400 милиона евра годишње. Како ће се решење Москве одразити на Италију, на ENI и Saipem, са финансијске и стратешке тачке гледишта?
- Што се тиче Бугарске, ту, пре свега, ради се о транзитној земљи. Што се тиче Италије, могу рећи да је она била спремна да у овај пројекат уложи новчана средства која нису требала да превисе одређени „плафон“. Највеће губитке очекује Saipem који је био везан озбиљним уговориза за грађевинске цеви. Ипак, колико ми је познато, услед једностраног раскида споразума, Saipem-у ће бити исплаћена компензација. На такав начин, део уложених средстава у ову кампању биће враћен. Несумњиво, у већем степену Италију треба да брине стратешка страна питања – односи између Русије и Италије и ENI и Гаспрома у будућности. Са једне стране, ENI у овом тренутку покушава да диверзификује свој енергетски портфељ, смањујући део својих интереса у Русији. Са друге стране, за енергетску безбедност такве земље као што је Италија, која је јако зависна од испорука руског гаса, транзит кроз безбеднији коридор, за разлику од украјинског, који би могао постати „Јужни ток“, био је просто неопходан. Затварање овог пројекта за нас, као и за многе друге европске земље, доста је ризично – све државе које добијају гас преко Украјине, сада постају веома рањиве.
Конкурент „Јужног тока“, Набуко, треба да прође преко територије Турске. У овом тренутку, Русија је замислила да изгради алтернативни гасовод који ће проћи дуж турско-грчке границе. На такав начин, може се тврдити да је Турска остварила свој највећи сан, поставши највећим и најутицајнијим транзитером енергената. По вашем мишљењу, да ли ће ЕУ и Италија наћи заједнички језик са Ердоганом код којег су се сада нашли сви кључни „адути“?
- То је веома важан аспект. У прошлости, ЕУ је више пута имала могућност да изгради озбиљне односе са Турском у оквиру пројекта „Набуко“, али ЕУ је изгубила своју шансу након што је Турска почела да се орјентише на Исток – она је успоставила односе са Азербејџаном и сад има стратешки пројекат са Русијом који укључује нове испоруке. ЕУ ће, несумњиво, бити потребно да се потруди да успостави дијалог са Ердоганом. Једини је проблем, што није јасно какве „инструменте“ ЕУ може данас да искористи у енергетским преговорима са Турском. Мислим да ће тај процес бити доста тежак.
Каква будућност очекује „Северни ток“ кроз који би требало да се врше испоруке руског „плавог горива“ у Немачку и Холандију? Како ће се на њега одразити приоритети руске енергетске политике која се све активније помера ка Истоку?
- Мислим да „Северном току“ ништа не прети. Тај пројекат је већ пуштен у рад и показао се у најбољем светлу. Он је такође веома важан са тачке гледишта обезбеђења енергетске безбедности Европе, између осталих и у светлу последњих догађаја у Украјини.
Нива Миракјан,
КАТЕГОРИЈЕ
