Преминуо бард србског глумишта Никола Симић

10-11-2014 08:03:58 | | novosti.rs/ vostok.rs |


У Београду је, после дуге и тешке болести, преминуо уметник који је још за живота стекао епитет легенде: Никола Симић напустио је животну и уметничку сцену у 81. години, а празнина која остаје за њим у истинском значењу те речи, ненадокнадива је.

Да ништа друго током изузетно богате каријере није оставио за собом, осим четири и по деценије стару представу „Буба у уху“(чији је феномен популарности и дуговечности ушао у анале светског театра) више је него довољно за гумачку легенду.


А он је заиста могао све. Да мало нервира, мало шармира као Остојић у „Срећним људима“, бриљира у „Тесној кожи“ као вечити „млађи референт“ Мита Пантић, позајмљује глас цртаном јунаку Душку Дугоушку, па чак и да „глуми“ родитеља на телефону и оправдава ђачке изостанке!

Пре две године , дечачки спретно и глумачки перфектно, заиграо је и у свом првом мјузиклу „Продуценти“ (једној од последњих позоришних улога) и тако успео , како је сам рекао, да помеша „воду и уље“ – пева, игра и глуми на прагу осме деценије живота!

Никола Симић рођен је у Београду 18.маја 1934.године. Млађи брат, такође великог србског глумца Славка Симића, завршио је Академију за позориште, филм и телевизију. Премијерно је на сцену стао још као студент 1957. године у представи „Оклопни воз“, у режији Мирослава Беловића у Југословенском драмском. Играо је епизоду, улогу богомољца.


Већ од првог глумачког задатка, његов таленат није могао проћи незапажено. Али, ни готово свештеничка посвећеност уметности , која га је обдарила свим својим даровима. Готово је за Риплија податак да у више од хиљаду и по извођења „Бубе у уху“, Никола Симић никада није изостао са представе:

- Увек сам све своје обавезе, на филму и ТВ, прилагођавао позоришту. Данас је нормално да глумац окрене телефон и каже „ вечерас не могу да играм“. Раније је представа била светиња. Замена се налазила у ходу, а ми као млади глумци на „ускакањима“ смо се калили. Мргуд, Миша Јанкетић, Морис Леви и ја били смо највећи „ускоци“. Секретарица је знала да ме назове у подне и каже да је Леви болестан и да морам увече да га замеим. А у тој улози у „Хамлету“, не само да има пуно текста, него треба и да се мачује. Али, нема одбијања.



Иако се у својим глумачким бојама, много разликовао од брата Славка , у једном разговору за наш лист одгонетнуо је делић своје глумачке чаролије:

Много сам учио од свог старијег брата. Био је врло студиозан глумац, увек је полазио од карактера. Тешко је побећи од себе. Понекад успевате уз помоћ маске, мада се сада њој не придаје много значаја. Има глумаца који пусте браду и бркове,па играју све. Нема више позоришног прерушавања. Мени је на Академији професор глуме био Карло Булић, који је касније био и креатор маски у ЈДП. Маска вам одједаред даје карактерне особине. Чаплин је кроз целу своју каријеру имао једну маску, а хиљаде израза лица Посматрање људи најбоља је школа. Крао сам од живота, окружен њим.



Никола Симић је креирао бројне ликове из комичног и драмскг репертоара ЈДП: „Кандид или Оптимизам“, „Псећи валцер“, „Чекајући Годоа“, „Пуњене тиквице“ – само су неке од његових представа. Омиљени је глумац и бројних филмова и ТВ серија: „ Тесна кожа“, „Љубав и мода“„Срећни људи“, „Више од игре“, „Породично благо“... Током дуге каријере освојио је низ награда: "Ћеле кулу" (данашњу "Наису") за најбољу филмску креацију 1975, и награде за животно дело "Бранислав Нушић", "Павле Вуисић" и "Златни ћуран".

У једном од последњих интервјуа за наш лист рекао је нешто што можда најбоље осликава ову пуну уметничку личност:

- Не мислим какав сам био, какав сам сада. Немам жал за младошћу. И да имам, мислите да би ми то помогло? Свјевремено су мој брат Славко и Љиљана Крстић играли у Јонесковим „Столицама“ у старом Атељеу у згради „Борбе“. Запамтио сам једну реченицу из текста коју изговара Славко: “Будимо задовољни с малим“. Запамтио сам је за цео живот. Треба се радовати, јер једино тако човек може да се спаси. И волети. ...

Време и место комеморације и сахране Николе Симића биће накнадно објављени.

Вукица Стругар,