Потомци Толстоја и Љермонтова у Србији

27-10-2014 04:19:21 | | Глас Русије/ vostok.rs |


У србској покрајини Војводини данас живе потомци знаменитих аристократских руских породица. Рецимо, породица Панчулидзев - портрет њиховог претка се налази у Георгијевској сали московског Кремља, као носиоца ордена Светог Георгија. У Сомбору живи потомак славног генерала Сењавина, који је предводио руску флоту у борбама против Наполеона у Јадранском и Јонском мору.

Музеј Војводине из Новог Сада је пре две године покренуо иницијативу да се започне свеобухватно истраживање руске емиграције на простору данашње српске покрајине Војводине. Познато је да је после револуције и грађанског рата, у тада формирану Краљевину Срба Хрвата и Словенаца, дошло око 50 хиљада руских избеглица. Од тог броја, негде петина је нашла своје уточиште у градовима, али и селима на простору Војводине. О току истраживања, изложби која је уследила као круна истог и чувеним потомцима „беле руске емиграције“, говори господин Александар Петијевић, виши кустос Музеја Војводине:

- Оно због чега је Војводина била значајна за историјат руске емиграције је и то што су осим бројних појединаца и читавих породица, чак неколико руских просветних и верских институција евакуисаних из Русије, нашли уточиште у градовима Војводине. У том смислу се издвајају Сремски Карловци и Бела Црква као центри руске емиграције који надилазе свој локални карактер. Наиме, у Сремске Карловце дошао је штаб главнокомандујућег „Белих“ – генерала Врангела, који је пет година живео ту у Сремским Карловцима. У Карловцима је основао Руски општевојни савез, којим је координирао рад преко 150 хиљада руских војника и официра у емиграцији.

А у Сремским Карловцима се конституисала и руска загранична црква, на челу са Кијевским митрополитом Антонијем Хриповицким. Сремски Карловци су постали центар руске заграничне цркве, одакле је координиран рад и мрежа парохија руске цркве у егзилу.

Ипак, у Сремским Карловцима, не постоји руски храм као такав, зар не?

- У Сремским Карловцима нису успели да подигну свој наменски храм, дакле Карловци су били само седиште руске заграничне цркве. Наиме, србска патријаршија је уступила своје просторије у Сремским Карловцима, али руска загранична црква је мрежом својих парохија практично успела у многим градовима Европе да подигне храмове руске цркве у егзилу.

У Краљевини Југославији, то су успели само у три места- то је руска црква Свете Тројице у Београду, руска црква у Белој Цркви, посвећена Апостолу Јовану. У Цриквеници у Далмацији, мислим да је средствима једне имућне Рускиње подигнут мали храм Светог Николе. Тако да су на простору Краљевине Југославије постојала свега три наменски подигнута храма, али је зато у сваком већем граду постојало богослужбено место, односно некакав простор који је адаптиран за потребе богослужења избеглих Руса.

Зна ли се колико данас има потомака руских емиграната? Шта се са „белом емиграцијом“ дешавало током Другог светског рата?

- Данас се број потомака руских емиграната свео заиста на симболичну цифру. Увек се истиче допринос, руских избеглица, науци, култури, просвети овим просторима. Међутим, Други светски рат је резултирао страдњима и руских емиграната као таквих. У годинама пред крај рата, са доласком Црвене армије на просторе Југославије, дошло је до хапшења, интернирања и ликвидирања руских емиграната. Тако да је број потомака руских емиграната у читавој бившој Југославији данас врло мали. Али, много њихових потомака има у другим земљама Западне Европе, Северне и Јужне Америке.

Како сте организовали и спроводили истраживање? Шта су најинтересантнији резултати овог истраживања?

- Музеј је преузео конкретна теренска истраживања. Наиме, схватили смо, да је дословце минут до дванаест, да се таква изложба уопште уради. Истраживање се сводило заправо на наш покушај да ступимо у контакт са потомцима, најчешће другом генерацијом руских емиграната којих још увек има по градовима Србије, у нашем случају градовима Војводине. Тако да смо успели да ступимо у контакт са неких 40-так породица, потомака руских емиграната. Они су нам из својих приватних колекција уступили предмете, које су њихови преци донели са собом, а они успели да сачувају. На изложби се нашло око 300 предмета, од тога 80% из приватног власништва: од наоружања, ордења, медаља, личних предмета,сатова, табакера, породичних икона, самовара, „подстаканика“ и нешто мало одеће. Дакле, све оно што је људима који су напуштали Русију у том моменту значило, било да је имало своју практичну, употребну вредност или некакве драгоцености за које су веровали да ће помоћи у данима избеглиштва. Дакако, већину драгоцености су већ у првим годинама избеглиштва продавали док се нису већ некако снашли. Међутим, ето некако се понешто ипак нашло у домовима њихових потомака.

Поменули сте изложбу. Претпостављам да је она била као својеврсна круна двогодишњег истраживања које сте спроводили заједно са колегиницом Сузаном Миловановић. Шта је био главни разлог за организовање изложбе?

- На идеју се дошло тако што смо схватили да до сада није била урађена ни једна музејска изложба на тему руске емиграције. Изложби архивске грађе, фотографија и сличног је било. Међутим, музејских изложби са конкретним, како ми из струке то волимо да кажемо „тродимензионалним“ предметима, до сада није било. Ово је дакле била прва изложба на тему руске емиграције, мислим чак на простору бивше Југославије.

Кажемо да је урађена у минут до дванаест, из простог разлога што прве генерације емиграната више нема, они су већ покојни. Друга генерација је још увек та која нешто зна, чува и памти. Али и то су људи од својих 70 до 90 година. У току двогодишњег истраживања, стицајем околности, умрло је петоро казивача. Дакле, ми смо одлазили по породицама, скенирали породичне фотографије, одабирали предмете које бисмо позајмили за изложбу. И након двогодишњег истраживања по породицама, али и по другим институцијама културе- музејима и галеријама Београда и Војводине реализована је изложба. Па се тако нашло и изложено преко 300 предмета најразличитије врсте и намене.


Изложба је нажалост готова. Да ли је иза ње остало нешто вредно помена?

Изложба је трајала три месеца- од маја до августа ове године и иза ње је остао врло репрезентативан каталог са мноштвом први пут објављених архивских фотографија, али и са фотографијама свих предмета који су били изложени. Након затварања изложбе, многи појединци су своје предмете поклонили музеју и као резултат тога- формирана је засебна збирка у Музеју Војводине у историјском одељењу, управо под називом „Руска емиграција у Војводини“. Надамо се да ће се та збирка у перспективи проширивати и обогаћивати новим предметима, било откупом било донацијама потомака Руса емиграната. Са друге стране, сама изложба је заинтригирала колеге у другим градовима Србије да се позабаве овом темом, свакако најпре у оним срединама где они живе. Колеге из Истријског музеја Србије су дошли на идеју да би и они у некој перспективи могли да ураде сличну изложбу са тематиком руске емиграције на простору читаве Србије.

За крај, реците нам, шта је по Вама било најинтересантније током двогодишњег истраживања и постављања изложбе...

- У суштини су били веома занимљиви сусрети са појединцима и читавим породицама емиграната. Оно о чему се мало зна је да је осим Сремских Карловаца који су били центар руске емиграције, првенствено због штаба генерала Врангела и седишта заграничне цркве, други битан град је Бела Црква. У овај банатски град се евакуисало неколико кадетских корпуса и девојачких института, који су онда између два светска рата наставили да делују, практично по наставним плановима и програмима царске Русије и тако су функционисали све до 1944., односно 1945.године. Захваљујући томе су се у Белој Цркви нашли потомци Толстоја и Љермонтова.

У Војводини данас живе потомци знаменитих аристократских руских породица. Рецимо, породица Панчулидзев- портрет њиховог претка се налази у Георгијевској сали московског Кремља, као носиоца ордена Светог Георгија. У Сомбору живи потомак славног генерала Сењавина, који је предводио руску флоту у борбама против Наполеона у Јадранском и Јонском мору. Тако да је сусрет са потомцима великих имена из руске историје био некако најупечатљивији у току читавог истраживања.


Тимур Блохин,


КАТЕГОРИЈЕ