Како се изокреће историја Првог светског рата
Вратимо се научној конференцији "Велики рат и почетак новог мира: актуелни дневни ред за човечанство", одржаној у Београду. Поред научних реферата, учесници конференције су говорили и о радовима посвећеним овој страници историје.
Између осталог, било је речи о књизи дописног члана Српске академије наука и уметности Љубодрага Димића и професора Филозофског факултета Београдског универзитета Маре Радојевић "Србија у великом рату 1914-1918". Њен циљ је супротстављање ревидирању историје почетка 20. века од стране западних историографа, који Србију представљају као главног кривца за рат. У савременим условима Љубодраг Димић сматра овај рад најактуалнијим.
- Мени се чини да када се гледају статистички подаци да у Србији ступа на сцену генерација која је мање образована од својих родитеља, то је вероватно нешто што важи за већину европских држава. И у том контексту млада генерација мало зна. А када мало зна, има мало интересовање. Из тих разлога можда је та прослава и обележавање стогодишњице од почетка Првог светског рата који је одредио куда нам је кренула историја у 20. веку добра прилика да се о томе нешто више зна. Млађа генерација је упућена на Интернет, на читање стране литературе. Оно је готово идолопоклонички однос према страним писцима. У прилици је да на немачком, енглеском, француском у овом тренутку нађе стотине наслова о историји сопственог народа. И они на један непримеран начин кривотворе прошлост 20. века, а са тим и историју Првог светског рата. И књига коју смо написали колегиница Мира Радојевић и ја је просто један скроман покушај сублимирања, сабирања знања до којих је дошла србска историографија у претходном веку и покушај да се то знање саопшти на неки упадљив, можда чак и популаран начин пре свега млађој генерацији читалаца.
У нашем разговору са Љубодрагом Димићем дотакли смо и паралелу 1914. године са данашњим даном, о чему се говорило на самој конференцији.
- Кад говоримо о 1914. и 2014. години, односи који су се гомилали од пада Берлинског зида до данас, данас се расветљавају на можда неки други начин са могућношћу другог исхода у Украјини у односу какав је био у Југославији например 90-их година 20. века кад је постојала само једна суперсила. Ја све што се дешава данас просто посматрам као покушај да се коригује један поредак који је несумњиво креиран у складу са искључивим интересима једне силе, једне државе. А наравно требамо рећи то да је и Први светски рат почео тако што је Немачка посегнула за светску моћ, а та се моћ тог тренутка налазила у рукама Енглеза. А они нису били спремни да испусте ту моћ из својих руку.
Многи војни историчари виде паралеле у историји 20. века са последњим догађајима, између осталог са украјинским. Шта више, у последње време могао је да се прати такав феномен када су многи Срби изражавали жељу да оду на Југоисток Украјине. Како се ви према томе односите?
- Када су у питању мале државе као што је Србија оне се морају придржавати принципа у светској политици, у Међународном праву. Привилегију да те принципе прилагођавају себи или крше имају само велике силе. И САД, и Запад почеле су да користе то право од онога што се десило у Југославији 90-их година 20. века на свим кризним жариштима у свету данас. Можда данас постоји једна генерација попут оне из 30-их година 20. века која је бранила интернационализам. Данас брани словенску идеју на граничним линијама фронта успостављеног данас у Украјини. Ја просто тај одлазак наших људи на то украјинско ратиште доживљавам као право на бунт оних који не пристају на гомиле лажи које покушавају да им крејирају памет, да их затупљују, да им одређују оквире њиховог живота. И то напросто једино тако посматрам као покушај да неки рат који нисте могли да водите пошто сте били сувише мали покушате да свој допринос дате на другој линији где се несумњиво брани слобода од нечега што је агресија сопствене државе на сопствени народ.
Ипак, може ли се некако супротставити глобалним процесима, и шта је за то потребно учинити?
- Просто судбину света треба делити са неким другим. Када већ говоримо то овде у Београду можда да кажемо да Југославија на чијем је челу 60-их година био Јосип Броз Тито изградила један покрет у коме су били десетине држава данас, које су желеле да буде Савез Човечанства и који је сматрао да о судбини света не одлучују само велики већ и мали. Другим речима уколико се креира неки поредак у будућности, неке архитекте би морале да знају о том поретку и не би требали питати не само велике силе већ напросто и мале државе које својим животним искуством могу много тога да понуде да би свет могао да буде бољи.
Одржавање конференције посвећене Првом светском рату Љубодраг Димић сматра изузетно корисним.
- Мени се чини да је ова конференција била пре свега веома озбиљан разговор. Десетине људи која су у њему учествовале и које су са стране присуствовали могле су много да чују. Било је много тога што показује да је историја асоцијативна, да је она пуна аналогија. Та аналогија нам помаже да нам разбистре памет, да можда на други начин размишљамо над процесима веома дугог трајања и сложеног карактера који је одређују и креирају век који је за нама.
Григориј Соколов,
КАТЕГОРИЈЕ
