Културна баштина БЈР Македоније
.jpg)
Предлажемо вам путне белешке ходочасника Људмила и Димитрија, посвећене Македонији.
Када су нам понудили ходочасничко путовање у Македонију, нисмо се колебали. У средњовековним црквама Македоније се чувају дивне фреске.
Наша група ходочасника кренула је у те пределе да би се поклонила светињама, целивала чудотворне иконе и мошти великих светаца...
Веома смо захвални домаћинима на њиховој искреној гостољубивости, пажњи, жељи да нам боравак у њиховој земљи буде што кориснији и занимљивији.
Прво смо посетили манастир св. Никите, који датира из 14. столећа. У овом манастиру су нашли уточиште многи монаси, који су емигрирали из Русије. Ту је служио Господу игуман Панкратије из далеког Валаамског манастира. Ћутке смо стајали код каменог крста на његовом гробу...
У манастиру сада нема богослужења, он спада у ресор Министарства културе. Замолили смо за дозволу да певамо молитве и величамо свеце. Нама су и даље свуда дозвољавали да певамо. Манастир се налази у башти, те су нас домаћини почастили са јабукама и ракијом.
Даље смо посетили Марков женски манастир у долини реке Маркова. Црква св. Димитрија, мог небеског покровитеља, била је саграђена у 14. веку. Иконостас цркве из 14. века је потпуно очуван. Почетком 19. века игуман овог манастира је био македонски просветитељ и писац Кирил Пејчиновић. У овом манастру се чувају честица ребра св. Димитрија Солунског, као и икона св. Ђорђа.
Даље је нам предстојало да посетимо цркву св. Пантелеимона у селу Горно Нерези, подигнуту у 12. веку. Ова црква није велика. Међутим, у њој се налази позната у свету фреска „Оплакивање Христа“, где је невероватно изразито пренета туга на лицу Пресвете Богородице, која се приљубила телу свог сина, скинутог са крста... Веома је изразита и пластична композиција „Скидање са крста“, гду су у моменту скидања ноге Господа још прикуцане за доњи део крста.
Даље је према програму била предвиђена посета Македонском Атосу код језера Матка. Нисмо очекивали да ће тако рано пасти мрак (нисмо узели у обзир да смо у јужној земљи), те смо се кајали, што смо пристали да ручамо... Нико нам није унапред скренуо пажњу на чаробну лепоту клисуре, реке, коју смо видели у светлу фењера... Какве би могле да буду фотографије! Авај...
Следећи је био Бигорски мушки манастри, који се налази у планинама, у лепом пределу. У цркви св. Јована Крститеља смо видели јединствени иконостас од непроцењиве вредности у дуборезу. Тамо се чувају чудотворна икона св. Јована Крститеља, честице моштију св. Марине, св. Јована Крститеља, светог Живоносног Крста Господња...
Захваливши се гостољубивим домаћинима, кренули смо даље на југ, према Охридском језеру. Успут смо посетили женски манастир св. Ђорђа у селу Рајчица. Тамо се налазе честица моштију св. Ђорђа и Чудотворна икона Богородице.
У том манастрру марљиве монахиње раде попут пчела, везивају бисерима и ђинђувама митре и црквене одежде. Међу нама је била таква везиља – ходочасница Надежда, те су оне размениле искуство.
Возећи се према Охриду прошли смо кроз други по величини град на обали Охридског језера Стругу. Ту смо посетили пећинску цркву Пресвете Богородице, која се налази унутар планине. У пећинској цркви је била откривена чудотворна икона Пресв. Богородице, позната као Црна Богородица, данас се она са страхопоштовањем чува у новој цркви, саграђеној на темељу из 18. века. Ту се чува и чудотворна икона Пресв. Богородице, пред којом према молитвама монаха и свих верника долази до чудесних исцељења, нарочито жена, које су изгубиле наду да добију децу. За време другог светског рата се неколико пута покушавало бацити икону у језеро ради њеног унищтавања, али се она сваки пут враћала на обалу...
Најзад смо у Охриду. То је главни духовни, културни центар Македоније, некадашњи центар Охридске епископије. Јерусалим на Балкану - тако називају Охрид они, који су посетили овај град с његовим бројним храмовима и манастирима из 11. 12. 13. века. Град Охрид и Охридско језеро су на списку УНЕСКО-а као споменици природне и културне баштине од светског значаја.
Посетили смо цркву св. Климента. Иначе је црква била посвећена Богородици. Када су Турци крајем 15. века срушили стару цркву св. Клмента, првог словенског архиепископа, ученика Ћирила и Методија, његове мошти су биле пренете у овај храм, зато је име овог свеца постало његова друга посвета.
Овде је био и први Словенски универзитет – центар словенске писмености и културе. У њему је студирало више од 3500 ученика. Иначе је ово диван споменик архитектуре из 13. века.
Даље смо посетили Саборну цркву св. Софије – центар Охридске патријаршије са фрескама из 11. века. Погледавши цркву, замолили смо за дозволу да певамо молитве и друге црквене песме. Посетилаца скоро није било, акустика у овом храму је изврсна, почели смо да певамо… Отпевали смо све богородичине молитве (и то на Дан Богородичиног Рођења – 21. септембра!), све, што смо знали… Нисмо могли да станемо. То је било право чудо! Иначе не знам да певам, међутим, јасно сам чула свој пуновредан глас и то, како се он уклапа у заједничко певање. Жена, која је дежурала у цркви у то време, нешто је кратко рекла и подигла увис мобилни телефон. Када смо ипак завршили певање, она нам је ћутке поделила разгледнице. Ја сам добила репродукцију иконе Спаса Сведржитеља – мој први и једини певачки хонорар. Није важно, што сам се вратила у обично стање човека, који не зна да пева, осећај среће од учешћа у хорском певању, тренутак заноса никада нећу заборавити!
Сутрадан, у манастиру светог Наума, далеко од Охрида, пришао нам је човек, који је запитао, хоћемо ли ту певати.
- Ако дозволе, - одговорили смо.
-Дозволиће, рекао је он. Слушао сам ваше певање у храму св. Софије. То је било величанствено! Давно ли тако певате?
- Пре три данас смо се први пут видили.
- Чак нисте ни прбали? Невероватно!
Што не може човек, може Бог!
У манастиру св. Наума нисмо певали, јер смо морали да конзултујемо лекара у вези са здравственим стањем једне наше ходочаснице.
Манастир св. Наума је основао 900. године свети Наум, саборац св. Климента Охридског, оба су била ученици светих Ћирила и Методија. Манастир је био центар древне Охридске архиепископије, одакле се у 10. веку православље ширило Балканом. У том манастиру је било настављено дело равноапостолне браће – превод црквених књига на словенски језик. Овде је свети Наум био сахрањен 910. године.
Светитељ Николај Велимировић, познат у Русији као Светитељ Николај Србски, био је на челу Охридске епархије од 1920. до 1930. године – 10 година био владика Охридски. Овде у манастиру је он написао своју дивну књигу Молења на језеру, преведену на руски језик. Многи обожаваоци Николаја Србског у Русији желе да виде језеро, које је инспирисало Светитеља да напише ову изврсну књигу…
Лилија Белињка,
