Налазите се на страници > Почетна > Колумне > Лов на Путина

Лов на Путина

23-07-2014 09:48:04 | | politika.rs, фото: Бета/ vostok.rs |

Ко су се­па­ра­ти­сти, а ко бор­ци за сло­бо­ду


Русија је пре истраге и без доказа проглашена кривом за смрт 298 путника и чланова посаде, а њен председник изложен хладноратовској сатанизацији.

Руског председника Владимира Путина у западној јавности свакодневно пореде са Хитлером откако се малезијски путнички авион прошлог четвртка срушио на територију под контролом проруских побуњеника у Украјини. Као на врхунцу хладног рата, медији и политичари шире антируску хистерију у оквиру које се Путин сатанизује и представља као неко ко је лично одговоран за смрт 298 путника и чланове посаде.

Хајка се води баш као да је на челу бољшевика неку деценију пре пада Берлинског зида. Политичари изјављују „да је овај пут претерао”, таблоиди објављују наслове попут „Путин је убио мог сина” или „Путинови терористи су убили две британске породице”, док озбиљни листови захтевају одговор на питање када ће Америка коначно казнити Путина.

Русија је и пре истраге проглашена кривом за обарање летелице на путу Амстердам – Куала Лумпур. Већина западних медија не преиспитује тврдње политичара да је млазњак „скинут” ракетом система „бук” који је Кремљ дотурио сепаратистима.

Треба међутим имати у виду да се о трагедији са сигурношћу зна тек неколико ствари: авион је пао са висине од 10 километара, налазио се у ваздушној зони под контролом у Кијеву, није дошао до подручја које се контролише из Москве, а олупина лежи у самопроглашеној Доњецкој републици. Две црне кутије предате су малезијским властима, а тела су пребачена у Харков одакле ће бити пренесена у Холандију на обдукцију.



Амерички државни секретар Џон Кери тврди да мора да је Русија умешана јер пројектил не би умеле да испале „пијанице” у редовима проруских бораца. У западним медијима је циркулисао снимак на којем се наводно видело како се систем „бук” после несреће са МХ17 враћа преко границе, на територију Русије.

Москва је то демантовала, тврдећи да је снимак настао неколико стотина километара даље, на територији коју контролише Кијев.

Москва је позвала САД да објаве сателитске снимке пошто тврди да је амерички сателит у време несреће био изнад источне Украјине. Бела кућа саопштава да се нагомилавају докази против Москве, али не показује ни сателитске снимке нити неки други доказ. Од Путина се захтева да изврши притисак на побуњенике да престану да ометају истрагу, али се од Кијева не тражи да престане са офанзивом на подручје на ком се налазе остаци авиона и тако олакша посао страним истражитељима. Пале су и оптужбе да је третман жртава „гротескан“, иако нико не каже шта је друго могло да се уради са телима унесрећених него да се сместе у хладњаче. Вашингтон и ЕУ позивају Москву да обустави сваку помоћ побуњеницима, али истовремено од Кијева не захтевају ни да објави записник са лета МХ17.

На руске тврдње да је украјински ракетни систем био укључен у време катастрофе на небу и да је близу малезијског авиона дошао и један украјински борбени авион, Кијев одговара оптужбама да су Путин и побуњеници „фашисти”. Премијер Арсениј Јацењук је изјавио да је Путин „ратник на страни ђавола“, а нашао се и бивши британски амбасадор у Београду Чарлс Крофорд да руско понашање назове нечим што је „изван свега нормалног и часног”.

Трагичном иронијом судбине, у средишту новог хладног рата нашао се авион исте малезијске компаније која је у марту без трага изгубила млазњак са лета Куала Лумпур – Пекинг. Ни после пет месеци о нестанку те летелице не зна се готово ништа, па ни где је завршила, док о новој трагедији Запад као да зна све, само зато што се да искористити за политички обрачун са Москвом. Најдиректније је хладноратовски речник употребио шведски шеф дипломатије Карл Билт који је казао да је очекивано да Русија пориче кривицу јер је и „совјетско министарство одбране одбијало све што се тицало обарања” корејског путничког авиона 1983.

Сличности са ранијим догађајима пронашао је и градоначелник Лондона Борис Џонсон који је у „Телеграфу” констатовао да га све подсећа на америчко обарање иранског путничког авиона 1988. када је живот изгубио 290 путника и чланова посаде. Џонсон пише да је страшно да Путин не да не признаје грешку, него кривицу још сваљује и на другога, односно Кијев, али и подсећа на грешку америчке војске од пре 16 година када не само да није дошло до америчког извињења Техерану, већ је капетан ратног брода са којег је погођена иранска летелица касније чак и одликован.

Расте притисак на Србију

Због заоштравања односа на релацији Москва–Запад, реално је очекивати да опет почне да расте и притисак западних дипломата на Србију. ЕУ одавно тражи да Београд усклади спољну политику са оном у Бриселу и оптужи Путина за анексију Крима и подршку сепаратистима. Како сазнајемо, Федерика Могерини, министарка спољних послова Италије, током предстојеће посете Београду имаће задатак да у том правцу утиче на Владу Србије. Она је озбиљан кандидат за наследницу Кетрин Ештон, али јој се досад замерало је исувише „мека према Путину”.

Малезија задржава „црне кутије” до формирања тима

Куала Лумпур – Влада у Куала Лумпуру је јуче саопштила да ће задржати „црне кутије” путничког авиона „Малезија ерлајнса” обореног у источној Украјини све док се не формира међународни тим истражитеља. „Малезијски тим је преузео бригу о ’црним кутијама’ које су изгледа у добром стању. Оне ће ту бити све док се не озваничи међународни тим истражитеља”, наводи се у саопштењу премијера Малезије Наџиба Разака.

Влада у Куала Лумпуру напомиње да ће међународном истражном тиму, чим буде формиран, предати „црне кутије” на даљу анализу, пренео је Ројтерс.

Ко су сепаратисти, а ко борци за слободу

Читалац у Србији са још свежим памћењем на догађаје из деведесетих посебно ће обратити пажњу на речник који западни медији и политичари користе поводом најновијих догађаја у Украјини. Када проруске побуњенике у Доњецку и Луганску криве за трагедију на небу изнад источне Украјине, називају их „сепаратистима” и „терористима” који крше суверенитет и интегритет Кијева. Колико се само ови називи разликују од описа наоружаних Албанаца на Косову које је Запад третирао као борце за слободу. Када ЕУ и САД данас кажу да руска мањина у Украјини има да се интегрише у остатак земље, то се веома много разликује од подршке коју су упућивали албанској мањини у Србији охрабрујући њено отцепљење.

Двоструки стандарди читају се и у тексту Тимотија Гартона Еша, професора са Оксфорда, који критикује то што се Путин позива на „одговорност да заштити” Русе изван Русије. Сетимо се да је „хуманитарна интервенција” НАТО-а 1999. правдана управо одговорношћу западних влада да заштите Албанце на Косову.

Грађани Србије пронаћи ће још једну паралелу између садашњих збивања и своје недавне историје. Сетимо се како је амерички дипломата Вилијам Вокер тврдио да су жртве у Рачку побијене хицима у главу из непосредне близине. Тим финске форензичарке Хелене Ранте утврдио је да ниједна жртва није страдала од метка испаљеног у потиљак, али нико није хајао што је међународна заједница исхитрено оптужила српску страну за најгоре зверство. Исто тако, ЕУ је оптужила проруског Виктора Јануковича да је зимус наредио снајперску паљбу по демонстрантима на Мајдану. Када су се јавили докази да су неки снајперисти дејствовали по налогу „проевропских“ снага, Кетрин Ештон је обећала да ће оформити комисију да испита све наводе. Никада нисмо сазнали да ли је ова комисија оформљена нити шта је утврдила.

Јелена Стевановић,