Европска унија дала Србији „десет ћевапа са луком, али без ћевапа“
3% од првобитне цифре
Без обзира на стару српску пословицу која каже да се „поклоњеном коњу у зубе не гледа“, остаје чињеница да је након Донаторске конференције у Бриселу за санацију штете након поплава, европска помоћ у највећој мери неукусно преувеличана, јер су за великодушну „помоћ“ и „донације“ проглашени кредити које ће Србија морати да врати са каматом својим „дародавцима“. Међутим, и за то постоји стара србска изрека која гласи – „продали су нам рог за свећу“.
Дакле, у кратком временском размаку се чак два пута поновила ситуација да бриселски званичници најављују спектакуларно велике новчане износе које ће „поклонити“ Србији да се опорави од природне катастрофе, а затим се одмах испостави да је то само грешка, јер су били „погрешно схваћени“. Подсетимо, тако је прво европска комесарка задужена за хуманитарну помоћ Кристалина Георгиева, на прес-конференцији у Бриселу громогласно најавила да Србија може рачунати на суму до милијарду евра из фонда солидарности Европске уније, али се то показало као њена шала, с обзиром да су потом много тишим гласом из Европске комисије рекли Танјугу да се европска комесарка само „погрешно изразила“, те да Србија не може да рачуна на више од десет милиона евра.
Како смо управо могли да видимо, нешто слично се сада поновило и на протеклој Донаторској конференцији, када је спектакуларно констатовано да је Србија „добила помоћ“ од око милијарду евра, да би се затим показало, чим се слегла прашина после таквих бомбастичних изјава, да се скоро у потпуности ради о кредитима које Србији нуде Европска инвестициона банка, Банка Савета Европе, Европска банка за обнову и развој, као и Светска банка, чија камате још увек нису познате јавности, али које наравно треба вратити доброчинитељима, заједно са припадајућом каматом.
Дакле, када се од поменуте „помоћи“ у износу од скоро милијарду евра одбију сви кредити, који чине читавих 90% целог износа, као и новац из претприступних фондова којима је само промењена намена, на крају остаје сума од релативно скромних тридесетак милиона евра, што је свега 3% од првобитно изговорене баснословне цифре. А да се слаткоречивим изјавама европских комесара баш и не може веровати, у суштини је потврдила и србска министарка за европске интеграције Јадранка Јоксимовић, када је и сама признала да је сума новца од милијарду евра за Србију, која је поменута на донаторској конференцији импозантна, али је по њеним сопственим речима – „треба узети са резервом“.
Иначе исто толико, или чак још мало више новца, Србија је за санирање штете од поплава добила само на пример од Русије, што је далеко највише новца добијеног од неке појединачне земље, с обзиром да руска помоћ износи 35 милиона евра, али о томе се мање говори, и то ваљда по принципу – „кокошије јаје је познатије од гушчијег и пачијег, зато што кокошка гласно рекламира своје јаје кокодакањем“.
Другим речима, европски покушај да се кредити за ионако презадужену Србију преименују у велику „помоћ“, те да се њихови зајмови представе као великодушне „донације“, личи на стари виц у коме се помиње „десет ћевапа са луком, али без ћевапа“. Према тома, чини се да је Србија од Европске уније и овог пута добила само лук, а од ћевапа је стигао само мирис, који допире негде из удаљене бриселске кухиње.
Ратко Паић,
