Позориште Сребрног века: легенде епохе
Сребрни век је јединствена појава у руској и европској култури на рубу 19. и 20. века. Тај период оставио је траг у свим сферама људске делатности. Позорште, разуме се, није изузетак. Оно, што је настало на руској позорници у епохи Сребрног века, све до сада је сачувало магију уметничке привлачности.
1898. године Константин Станиславски и Владимир Немирович-Данченко – касније легендари оснивачи руске позоришне школе – основали су Московски уметнички театар. Његово стасање поклопило се са периодом Сребрног века, - подсећа књижевни и позоришни критичар Ина Соловјова.
- У то су се време давале најбоље представе МУТ – сва Чеховљева дела са великим глумцима тог доба. У то исто време се дају дела Достојевског. Грандиозна „Браћа Карамазови“ се дају у току два дана – са великим Москвиним у улози Снегирева, великим Качаловим – он је први пут био сам на позорници више од једног сата, водећи дијалог сам са собом. То су биле генијалне приредбе! Истовремено су се давале и префињене комедије, рецимо, „Лажни болесник“. То је необично мирно суседство са светском културом.
Према мишљењу Ине Соловјове, то интересовање према поставкама дела руске културе, интересовање према позоришту било је повезано са општим стањем земље – њеним економским и културним успоном уочи Првог светског рата.
- Попут човека, који доживљава успон, проживљавају га и нације. У то је време публика била изврсна! Авангарда није претендовала на нешто више него што мора, Сребрни век је био необично приступачан. Није било много чисто футуристичких радова, у којима су учествовали и симболисти. Према њима су се односили са интересовањем, мирно. Био је присутан диван осећај за меру.
Директор московског Позоришног музеја „Бахрушин“ Дмитриј Родионов све стави на своје место, јер је главна драж Сребрног века његова разноврсност, док је главна несрећа трагични преокрет историје, уништавање културе те дивне епохе...
- Најупадљивије појаве у позоришту, повезане са Сребрним веком су, према мом мишљењу, свакако, стваралаштво Блока и поставке његових драмских комада у позоришту, између осталих, од стране Мејерхолда. То је, свакако, старо позориште Јевреинова, које није слично никаквом другом позоришту. С једне стране, тражење од стране Јевреинова неких прапозоришних сижеја, с друге стране, реаговање на кардиналне социјалне промене у друштву, које су тражиле нагло ревидирање представа о животу, о човеку. На рубу социјалних катаклизама Сребрни век је покушао да смањи неку емотивну напетост у друштву. Ту је мисију позориште добро извршило.
Легендарна представа из тог доба је Маскерада Љермонтова у поставци Мејерхолда из 1917. године у Александринском позоришту. За то драмско дело је сликар Головин нацртао више од две хиљаде цртежа за костиме! Та јединствена поставка је била последњи акорд епохе, која је одлазила. Она је, с једне стране, изражавала носталгију за лепотом, с друге – трагедију преломног доба. Приредба је била симболична, - каже Дмитриј Родионов. Још једна саговорница Гласа Русије – припадник Куће-музеја Фјодора Шаљапина Ирина Арсејева, истиче да се не сме заборавити оперско позориште „сребрне“ епохе...
- Једна од најистакнутијих личности Сребрног века је био, свакако, Фјодор Шаљапин. Без њега је немогуће замислити то доба! У неком смислу, он је био главна личност руског позоришта. Станиславски је признавао да је свој систем узимао од Шаљапина. Успон Шаљапина се поклопио, а чак је био узрок процвата сасвим посебног музичког позоришта, које је настало у доба Сребрног века – то је Руска приватна опера. Она је била апсолутно јединствена појава. Смислио ју је један од главних мецена те епохе Сава Мамонтов.
Тамо су се режирале само руске опере, радили су само руски сликари – истакнути уметници тог доба – Пољенов, Левитан, Серов, Головин... певали су искључиво руски певачи. Главни је у трупи био Фјодор Шаљапин. Захваљујући њему, настало је необично интересовање према руској опери, руским певачима. Сергеј Дјагиљев је успео почетком 20. века да организује приредбе у Паризу, те је слава руске оперске уметности обухватила свет.
Карина Ивашко,
