Психиjатриjска експертиза у лудници

02-06-2014 09:27:19 | | ilya-goryachev.info/ vostok.rs |


Ово је један од записа из блога Иље Горјачева, оснивача руског ‘Образа’ кога су српске власти предале руским и који се сада налази у злогласној ‘Бутирки’. У ноћи између 21. и 22. јануара пререзао је себи вене, али је остао у животу. И у затвору.

Запис од 26.маја 2014. године смо изабрали јер нам се учинило необичном коинциденцијом што је г. Горјачев саслушаван на клиници за душевне болеснике им.Сербскова – којом ‘Образ’, Србија и научник из 19. века, Сербсков, игром речи праве недокучиви круг предодређености.

Б.Совиљ

ПСИХИЈАТРИЈСКА ЕКСПЕРТИЗА У ЛУДНИЦИ ИМ. СРПСКОГА / Иља Горјачев

Знате шта, господине Швејк? У сваком случају ћемо се потрудити да се обратимо судским лекарима. Изабраћемо добру комисију, Вама ћемо за то време одредити затвор, а Ви се тамо лепо одморите како треба.

(‘Доживљаји доброг војника Швејка’, Јарослав Хашек)

Одавно сам припремио овај текст, али сам чекао да, пре него што га објавим, видим резултате експертизе, са којима сам и званично упознат 15. априла. Могу одмах рећи да су ме резултати сасвим задовољили – дао бих им четворку ‘с минусом’. А сада, желео бих да испричам нешто о личним осећањима поводом те предузете мере, које сам записао још исте вечери.

20.фебруара, у среду, позивају ме са шетње (око 9 часова изјутра). Питам:’Куда?’, али је одговор реторски, одговорни ни сами не знају и увек одговарају једно те исто: ‘У суд.’ Уопште, што у ‘Лефортову’, што у ‘Бутирки’, начелство се увек постара да ме изненади, све се догађа неочекивано, без упозорења – суочавање, експертиза у Србском, одвођење у СК, Краснову на ‘отворени’ разговор. Иако је према УПК обавезно затворенике претходно обавештавати о будућим дејствима, ја сва официјална обавештења добијам последњи. У ‘марици’ ме људи питају: ‘А ти? Куда?’, а ја, као лудак из ‘Мачкине куће’ (затворска лудница Бутирке, с укусним халоперидолом) одвраћам: ‘Не знам’. Тако је било и 20. фебруара. По доласку у Сербски показало се да су ме довели у журби – без досијеа и осталих папира за спровођење. Следи дијалог доктора и мог спроводника:

— И сад како да направимо експертизу, кад не знамо ни о коме се ради ни о чему се ради?

— Сада ћемо послати курира у Бутирку, он ће их донети.

— Када ће донети? Увече?

— Ма пешице ћемо га послати, метроом.

Неколико часова касније, напокон ме одведоше психијатру. Документи су, са куриром, пристигли. Мало сам био зачуђен процедуром. Мислио сам да свака комисија – што је минимум неколико доктора – пошто саслуша човека гледа да дође до неког заједничког става, што би чинило експертни закључак. Овде је било и простора за самовољу – у соби 4 или 5 стола, а за сваким од њих седи доктор који разговара tet-a-tet са испитаником. Никакав записник се не води – осим личних рукописних запажања доктора. Двадесетак минута сам ћаскао са милом женицом, психијатром; био сам пријатно изненађен њеним оценама из школе и универзитета, са којима ме је упознала.

После смо размотрили околности које су ме принудила да се ‘откријем’ у Бутирки у ноћи између 21. и 22. јануара. Она је пред собом имала записнике са два моја разговора са бутирским психолозима/психијатрима и још једном сам подробно препричао о околностима свега што се десило, као и о њиховом наличју – сплеткама у УЗКС Краснова с цитатима. Наравно, психијатар је разумела да никаквих суицидалних мотива нисам имао (тако је у Басмановском суду госпођа јавни тужилац дозволила себи да образложи моје деловање и та је формулација допала и у решење суда о продужењу притвора под стражом од 3. априла). Узгред, у резултату експертизе на институту им.Сербскова примењена је формулација у стилу ‘манипулативно-уцењивачко дело’ – разумем на све отпорни медицински термин, но инстиктивно устукнем: шта да је било ‘пасти на крпу’(руски затворски жаргон – по казни бити одређен за чишћење – прим.прев.) (иако би у УЗКС/Краснов радо такав видео одгледали на Јутјубу)?

После тога сам већ разговарао у другом кабинету са психологом, нешто мање милом и више ‘усмереном на конкретни резултат’ женом. Скоро као прво питање поставило се: ‘Како се Ви односите према делу Ничеа, прецизније, према његовој идеји о надчовеку?’ Одговарам, да сам се са његовим делом упознавао ‘на прескок’, нисам га озбиљно схватао због неких личних и биографских чињеница у вези са аутором и из њих потекле мотивације писања. ‘Нешто подробније?’ не одустаје доктор. ‘Подробније’, кажем ‘особености његовог приватног живота или, тачније, одсуства истог, питање је у које се нећемо удубљивати и, још више, у питање страшне мигрене која га је мучила читавог живота и за коју је кривио Бога, сву кривицу сваљујући на Њега.’

Онда смо размотрили Свето писмо с цитатима, лагано прешавши на дело Лимонова и Пелевина, где је доктор намах живнула: показало се да јој је Пелевиново дело блиско. И неочекивано питање: ‘Јесте ли завршили курс НЛП?’ ‘Не’, кажем. ‘А зашто Вам људи верују, иду за Вама?’ Кажем: ‘Вероватно зато што им говорим истину.’ С тим се докторка сагласила. ‘Да’, каже, ‘људи се инстинктивно приклањају истини.’

И ту је прешла на срж ствари: ‘Ево, Тихонов све признаје, а зашто се Ви опирете?’ Одговарам: ‘У свим подацима који се тичу мене он истину говори под диктатом УЗКС, то јест, њега су у Харпу струјом мучили и још неким усавршеним методама, да сада само чита како је написано и ни на једно питање даље од написаног и не може одговорити. Докторка се не предаје и прелази на нови ступањ искрености: ‘Но, ево, ви говорите, као, да су га ‘мучили’. Али Ви схватате да је у Руској федерацији суд исто што и декорација; пресуда је већ донесена. Није ли боље одмах признати, да бисмо избегли испитивања? Ево, Вас ће осудити и Вас ће такође мучити и Ви ћете, баш као и Тихонов, све рећи као што треба. Чему се надате?’

Одговарам: ‘Пресуди коју ће донети порота и тријумфу правде.’

‘Ви верујете у своју невиност?- сумњичаво ме гледа, као пацијента.

‘Апсолутно сам у њу уверен, у било ком облику.’

‘Добро’, рече, ‘разумем. Са вама је бескорисно разговарати, када не признајете кривицу, одговарајте онда на питања из теста.’

Узгред, тако је у извештају екпертизе и написано: ‘Верује у своју невиност и тријумф правде у пресуди коју ће донети порота.’

Попунио сам тест и вратио се истом психологу. Нова посета.

— Ви сте у затвору. То је Ваша несрећа, схватате? Јесте ли Ви свесни тога? Зашто сте на скали заокружили високи ниво среће?

— Када изађем одавде, доцртаћу још један степен више.

— Људи уопштено, у затвору много шта поново процењују и преосмишљавају.

— Ја само дубље размишљам и више пишем; мењати мишљење/став, и још под притиском спољних чинилаца, није у мојим правилима.

Ту сам се са докторком растао. Понављам – добијеним документом са разултатима сам задовољан; горенаведени дијалози су обећавали другачији резултат. Још неко време сам поседео у ходнику, чекао, слушао разговор спроводника. Дисонанса – спроводник се поноси Олимпијадом и очајава због хокеја, а у ‘марицама’ разговори сасвим другачији (назад сам путовао 8 часова, поседевши у 3 различита возила у подрумима Московског суда (Мосгорсуда), где кипи од политичких страсти – Украјина и Мајдан, корупција и хапшења у ГСУ, промене у УК, свежи тамнички – из различитих централа – ‘интриге, скандали, ислеђивања’. На спецблок ‘Матроскеа’ -99/1 почели су долазити из краснодарског 99/5 грађевинари Сочија – проста логика: зашто платити, кад се може затворити, а ликови у гомилама иду на 6-месечне прекоманде у Сочи (напомињем, дешавања су од 20. фебруара; сада је ситуација промењена и, вероватно је да се маршрута променила у правцу Источне Украјине). Директор ‘Матроске’ се силно онерасположио, пошто је допао на списак Магнитског. Близу нас Дагестанци расправљају: ‘Није важно на колико осуде, важно је да то буде што пре, да нас пошаљу кући, у логор, а тамо ћемо вeћ за пола године бити на слободи.’ Други прихвата: ‘У Каспији ћемо употребљавати напитке’, али се зауставља и поправља: ‘али не више од сто грама и да нико не види.’

Свратили смо још при повратку у Лафортово – на брани су уместо обичних радника војници са шлемовима и заштитним прслуцима – неко од затвореника се заинтересовао: ‘О чему се ради?’ Одговарају му: ‘Нисте гледали новости из Мајдана? Ово је – појачање.’

На овоме завршавам овај кратки запис са наличја живота.

превод: Б.Совиљ

Аутор: Иља Горјачев