Белгијанци поново мућкају ”владин коктел”
Белгија, земља у самом центру ЕУ, место штаба ЕУ и НАТО-а, поново је ступила у политичке муке формирања кабинета. Краљ Белгије Филип поручио је лидеру националиста из странке Нова фламанска алијанса Барту де Вејверу (они су добили највећи проценат гласова) да проучи питање хитног формирања новог кабинета. И да реферише његовом величанству о резултатима 3. јуна.
Треба рећи да победа Де Вејвера није ни из далека убедљива. Предност у гласовима са валонским социјалистима износила је свега 2%. Последњи пут када је у Белгији на изборима био сличан распоред гласова између фламанских и валонских странака, 2010. године, она је поставила апсолутни светски рекорд по дужини живота без владе: скоро годину и по (541 дан).
Све невоље Белгије су у томе што је то мала европска земља са великом ”поделом личности”. Преговори између вечитих белгијских антагониста — Фламанаца који говоре холандски (60% становништва) и валонаца који говоре француски (40%) о формирању коалиције увек су мало предвидив посао. Изгледа да ће тако бити и сада.
Барт де Вејвер није сасвим типичан европски сепаратиста. Пре неколико година из његовог лексикона сасвим су нестали помени о подели краљевине. Уместо тога он упорно позива на конфедеративно уређење са широким овлашћењима за регионе.
На франкофоној половини Белгије, истина, на такве трикове не падају. У политици националиста нема никакве реалне бриге о интересима читаве Белгије, то је исти тај распад земље, само на комаде, уверен је председник Социјалистичке партије Белгије Пол Мањет. То је потпуно игнорисање валонских интереса, како економских, тако и социјалних. Националисти из Нове фламанске алијансе води врло опасну политику, покушавајући да подели Белгију полако и неприметно, одваљујући од централне владе пуномоћје за пуномоћјем, каже Пол Мањет.
- Они се праве као да се брину о економским интересима Фландрије. У ствари воде ка парализовању читаве управе државом. Вша политика ни по чему се не разликује од курса радикалних националиста из Баскије или сепаратиста са севера Италије. Реч је о постојању Белгије као државе. А ваше националистичке пароле поткопавају основе таквог постојања. И поред осталог, одвлаче инвеститоре од Белгије. Ко ће улагати у земљу коју националисти воде ка расколу?
Треба рећи да је Белгија најнетипичнија европска демократија. То је једина земља ЕУ где је гласање на изборима свих нивоа власти обавезно. За недолазак Белгијанци узимају од бирача казну од 125 евра. Они који понове исто могу да буду судски гоњени и да добију забрану да 10 година заузимју било какву државну дужност. Земља има три званична језика: валонски у Валонији и фламански у Фландрији. Постоји и немачки — за мањину од 70 хиљада становника на југоистоку. Занимљиво је да су истовремено два званична језика само у престоничком бриселском региону.
Ове године Белгијанци први пут у историји решили су да споје три гласања одједном: изборе за Европски парламент, федералне и регионалне изборе. То је омогућило уштеду од 15 милиона евра. Да је овај новац још могао да ликвидира и вековну нетрпељивост — лингвистичку, националну, политичку, свакодневну и културну — између Фламанаца и Валонаца, не би јој било цене. Авај.
Андреј Федјашин,
