За Томск филм и биоскоп нису забава, већ начин живота

30-05-2014 05:38:09 | | Глас Русије/ vostok.rs |


23.Међународни филмски форум „Златни витез“ у Томску наставља са својим радом. Данас разговарамо са србским драматургом и режисером Синишом Ковачевићем. Ове године њему је припала част да се нађе на челу жирија који ће оцењивати игране филмове.

О томе колико је овај посао захвалан или није, може се ценити према броју филмова који су представљени на фестивалу. Има их укупно 210, од тог броја 70 филмова су играни. Када говоримо о жирију и квалитету филмова, Синиша Ковачевић је поменуо једну српску шалу:

- Питали су једног сељака какав је кромпир ове године. Он одговара : „Овај је крупан и одличан, а онај је ситан и ништо не ваља“. Тако и са филмовима. Ниједан фестивал на свету, ни Кан, ни Венеција, ни Берлин, ни Москва, не могу да подигну ниво квалитета својих филмова до те мере да имају 22 одличних филмова. Некад имате бољу годину квалитета продукцијских филмова, некад мању. Овај фестивал је исто тако. Али знате, има један концепт који се ми јако допада. Он ради на афирмацији такозваних малих кинематографија. Из тих кинематографија ви не можете очекивати ремек-дела. Просто кад имате потребу да подупрете настанак кинематографије у таквој земљи као што је, рецимо, Киргизија или Узбекистан, овда морате да доводите те филмове који афирмишу једну земљу. И то је тај концепт који има тај фестивал да то не буду холивудски филмови а да буду ауторски филмови. Ова година по квалитету филмова неће се памтити као најбоља али неће ни бити међу најлошима.

Познато је да се „Златни витез“ често одржава у провинцијалним градовима, где управо инострани аутори филмова примећују посебну срдачност са којом их прихватају локални становници. Ипак, Синиша Ковачевић је посебно оценио Томск, који иначе представља један од великих научних центара Сибира. Довољно је у том смислу поменути Томски политехнички универзитет, један од најпознатијих у Русији:

- Сваки пут се изненадим компетентношћу руске публике да схвати и да прими ту количину филмских и социолошких информација. Овде су пуно младих људи јер Томск је град универзитета. Приличан број људи просто припада том кругу људи интелектуалаца који културу и филм доживљавају као начин живота а не као луксуз. Томск је по свему томе сличан другим руским градовима у којима сам био. Он је истовремено и другачији по некој врсти срдачности и нечега што подразумева неке менталитетске особености ових људи. Ипак су то Сибирјаци, ипак су то људи који су навикли да буду усправни, храбри, борбени.

Један од важнијих програма овогодишњег фестивала је и приказ србског филма, односно ретроспектива поводом обележавања 100-годишњице почетка Првог светског рата. Сви филмови у том слислу потичу из Србије, а ову чињеницу Синиша Ковачевић објашњава на следећи начин:

- Ми ове године обележавамо сто година од почетка Првог Светског рата у који је Србија ушла као прва земља која је нападнута и која је изашла из тог рата нажалост са већим бројем жртава. Тако да ми смо у многоме овај рат одболовали без обзира што смо ми излазили из њега као победници. Као последица тог система вредности у коме смо живели нисмо тај рат обележавали у превише филмова. И руским гледаоцима овај рат је због других историјских околности скоро непознат. Зато ту се виде ти филмови који говоре о тој теми. Србска делегација је направила једну селекцију играних и документарних филмова које се баве Првим Светским ратом.

Поводом ретроспективе филмова који се тичу Провг светског рата, био је приказан и филм Синише Ковачевића „Синовци“. Филм-алегорија о једном србском сељаку који је тражио свог сина који је отишао на фронт, а нашао свог стрица и свог брата. Они су погинули на фронту у различито време, један 1914.године, а други 1944.године. Али нико од њих није био сахрањен. Сам аутор је ишао на једно посебно путовање на дан приказивања овог филма:

- Ја сам се определио да видим тај исконски аутентични Сибир. Ишао сам у посету једном манастиру негде у дубину Сибира. Ја сам фасциниран Сибиром. Сибир је простор за који је човечанство мора да везује своју будућност. То је једини простор у којима имате довољно резерве метала, нафте, гаса и што је још важније воде. Ја сам човек равнице али мени се чини да је та равница негде ближе небу, да је тај простор доминантан, велики, огроман, и он производи и такве људе. Та равница фасцинира. Та величина вас на одређени начин води у једну врсту респекта.

Григориј Соколов,