Корупциони хибрид капитализма и социјализма у Северној Кореји
Корупција је зло. Ова, чинило би се несумњива истина престаје да се чини таквом приликом упознавања са савременом ситуацијом у Северној Кореји.
Пошто је почетком 90-их у Северној Кореји крахирао државни социјалистички систем који је створио Ким Ил Сунг, сменила га је мешовита приватно-државна економија. Приходе од тржишне делатности сада добија већина становника Северне Кореје. Ипак, тржишни сектор остаје нелегалан, а делатност људи који у њему раде противзаконита.
Између осталог многи становници Северне Кореје раде на приватним пољима. Са тачке гледишта формалног севернокорејског законодавства, оваква делатност је незаконита.
Севернокорејци купују и продају на тржишту много тога што је са формалне тачке гледишта забрањено за продају. Довољно је рећи да пиринач и кукуруз, као и друге житарице, не подлежу слободној продаји у Кореји. Али ову забрану већ 20 година сви игноришу.
Севернокрејци активно путују по земљи, не брину се превише имају ли дозволу за путовање. Формално за излазак ван граница свог града или среза свако треба да има дозволу локалних власти.
Све то могуће је у првом реду зато што су чиновници спремни да игноришу кршење законодавства. У неким случајевима они затварају очи на противправну делатност једноставо због своје симпатије према људима. На пијаци полицајац може да се сажали на продавачицу куваног кукуруза, мада таква трговина остаје незаконита.
Ипак у већини случајева чиновнице покреће корист. Од почекта 90-их у Северној Кореји се појавила парадоксална ситуација: законодавство је остало исто као 60-их и 70-их година, за време дружавно-социјалистичке економије. Са друге стране, и економија и друштво су се променили радикално. Због политичких разлога власти не желе да признају промене које се дешавају и зато очигледно застареле инструкције остају на снази.
За чиновнике ова ситауција ствара услове за богаћење. Чиновник увек може да игнорише кршење очигледно преживеле инструкције, ако је прекршилац спреман да му захвали. Чинило би се да је то безобразлук. Ипак лако је замислити шта би се десило са Северном Корејом када полицијаци не би узимали мито, већ би усрдно спроводили застареле, у многим случајевима ириационалне законе. На пример, када би забрањивали трговину житарицама, могла би да завлада глад, јер држава није у стању да осигура нормално функционисање система картица.
До исто тако катастрофалних последица довело би обавезно поштавање забране слободног путовања по земљи. Без њих немогуће је нормално функционисање економије, која је у многоме постала тржишна.
Зато се може рећи да корупција у Северној Кореји делимично је позитивни фактор. Захваљујући спремности чиновника да узимају мито значајни део становништва може да игнорише бесмислене законе и да налази средства за егзистенцију.
Корупција је постала навика већине севернокорејских чиновника. Друштво је такође прихвата као природно стање. Ипак светска пракса показује да земље где је мито обична ствар неизбежно се суочавају са тешкоћама.
Остаје да се надамо да ће се пре или касније севернокорејско законодавство променити, да ће многе од застарелих и апсурдних забрана бити укинуте, и потреба давања мита севернокорејским чиновницима ће нестати.
Андреј Љањков,
