Набоков: Ти си у срцу, Русијо

22-04-2014 10:24:39 | | Глас Русије/ vostok.rs |


Двадесет другог априла 1899. године рођен је један од најнеординарнијих писаца руске емиграције Владимир Набоков: највише европски и истовремено највише руски. Пошло му је за руком да постане двојезични писац: његове књиге на енглеском језику су познате и омиљене ништа мање од руских.

Моја глава разговара на енглеском, моје срце на руском, а моје ухо на фрацуском — тако је аутор "Лолите" говорио о себи. Управо он је успео да објасни страном читаоцу шта је то руска носталгија.

Писац Владимир Набоков је рођен у аристократској породици познатог руског политиколога Владимира Дмитријевича Набокова. У кући су говорили три језика: руски, енглески и француски, на крају их је будући писац од малена одлично знао. Прве године живота Набокова протекле су у Петербургу, тамо је у Тењишевској школи започео своје образовање, које је касније наставио у Кембриџу. Набоков је имао два омиљена занимања: књижевност и ентомологију: писао је стихове и ловио лептирове. Нешто пре револуције 1917. године од сопственог новца издао је у Петербургу збирку својих песама.

Револуција је натерала Набокове да пређу на Крим, затим 1919. године да емигрирају. У марту 1922. године био је убијен пишчев отац, и од тада је Набоков научио сам да зарађује за живот држећи часове енглеског, а у берлинским новинама и издавачким кућама које су основали руски емигранти, појављују се његове прве приче. Ускоро се писац жени Вером Слоним и завршава први роман — Машењка. Управо у Машењки појавила се тема већина романа које је Набоков написао касније. То је тема неповратно изгубљене Русије као изгубљеног раја и као оваплоћења младалачке среће; тема сећања, које се истовремено супротставља сверазорном времену и трпи неуспех у тој узалудној борби. Тако да је своју прву славу Набоков стекао захваљујући руској носталгији, коју је стилски успео тако да представи да је она постала доступна страном читаоцу. На руском још нико тако није писао, тврдили су руски критичари из емиграције.

У европском периоду написане су скоро све најбоље књиге Набокова, потписане псеудонимом Сирин. До 1937. године он је написао 8 романа на руском језику, непрекидно компликујући свој ауторски стил и смело експериментишући са формом. Књиге Одбрана Лужина, Дар, Позив на погубљење које се нису птампале у Совјетској Русији, имале су успеха у западној емиграцији и постале ремек-дела руске књижевности.

Политика нацистичких немачких власти крајем 30-их година означила је крај руској дијаспори у Берлину. Набоковљев живот са женом Јеврејком у Немачкој је постао немогућ, и породица је прешла у Париз, а почетком Другог светског рата емигрира у САД. Нестанком руске дијаспоре у Европи Набоков схвата да је изгубио и руског читаоца, и једина могућност да настави стваралаштво био јре прелазак на енглески. Од 1937. године пише само на енглеском, изузетак је превод Лолите на руски и аутобиографија Друге обале.

У Америци Набоков је наставио не само да пише, већ и да се бави ентомологијом. Дао је значајни допринос лепидоптерологији (одељак ентомологије који се фокусира на лепритовима), открио је 20 нових видова лептирова, атутор је 18 научних чланака, своју колекцију лептирова од 4324 примерка поклонио је зоолошком музеју Лозанског универзитета.

Поред тога, писац је предавао руску и светску књижевност и и здао неколико уџбеника, направио је преводе Евгенија Оњегина и Слова о полку Игореве на енглески, озбиљно се баво шахом: био је прилично јак играч и објавио је низ занимљивих шаховских задатака.

Година 1958. постала је прекретница за Набокова: први пут је била издата Лолита, прво у Европи, затим у Америци. Прича о одраслом мушкарцу који се страсно заинтересовао за 12-годишњу девојчицу, била је незамислива за своје време, мада управо ова скандалозна тема донела је аутору светску славу и финансијско благостање.

Набоков се враћа у Европу и од 1960. живи у Монтреу, где пише последње романе, Бледи пламен и Ада. 1977. године живот писца се прекида. Крајем живота на питање новинара Би-би-сија да ли ће се вратити икада у Русију, Набоков је одговорио: Никада се нећу вратити из тог разлога што сва Русија која ми је потребна увек је са мном: књижевност, језик и моје сопствено руско детињство.

Ана Фјодорова,