Животни вишебој Милана Граховца
На самом почетку претпоставићу да је нашем госту одавно већ досадило да га називају на пример „Мали човек великог срца“, као и уопште да му се додају сви деминутиви или аугментативи у том стилу. А зашто? Он је, наиме 2009.године био проглашен спортистом године у Србији. Освојио је медаље за своју земљу у пливању, као и неколико атлетских признања на шампионату света, такозваних World Dwarf Games. Млад је, са стилом и што је најважније, није равнодушан.
Милан Граховац- човек ниског раста, обзиром да се родио са ахондроплазијом. Крајем 80-тих година, лечио се на клиници у СССР, према методи доктора Илизарова. Операција је помогла Милану да порасте за 22 центиметра и ова је операција заправо променила његов живот. Од онда, Граховац није долазио у Русију, али чува успомену и по неку вештину, па је тако у шоу-у „Велики брат“ изјавио љубав на руском.
Новинар „Гласа Русије“ Тимур Блохин је разговарао са Миланом Граховцем о заштити белих медведа у Србији, параолимпијском покрету и одговорности владајуће партије.
Милане, када се у Србији прикупљао новац за операцију мале Тијане Огњановић, ви сте написали да су и вама својевремено помогли да отпутујете и да се лечите у СССР. Кажите нам, како је до тога дошло?
- Пре свега, да будем сад прецизан: многи су помогли, сакупила су деца из мог разреда помоћ. Међутим, тада је СФРЈ имала споразум са Совјетским Савезом и тада су се преко фонда за здравство Војводине покривали сви трошкови што се тиче мог лечења. Скоро сви. Али другари из мог разреда сакупили су одређена финансијска средства. И поучен тим искуством учествујем у многим хуманитарним акцијама, и дан данас покушавам да помогнем, јер то је свима нама хришћанима задатак.
Ех, како Србији сад фали такав уговор....
- Фали у Србији, нажалост. И ја се трудим и кроз своје политичко деловање и кроз Покрет малих људи Србије да деца у Србији више не зависе од СМС-порука и сакупљене помоћи, него да се напокон направи фонд или слично, да се законом регулише да деца у Србији имају право на лечење. То је једно од основних права детета.
Подсетимо, 2009.године било је помало увредљиво када је на аеродорму „Никола Тесла“ био организован свечани дочек за ватерполо екипу, а за вас који сте дошли са игара World Dwarf Games из Белфаста- не! Да ли се променила ситуација сада, да ли држава финансијски помаже?
- Упоредићу 2009. и 2013. Помоћ сам 2009.године добио од покрајинског секретаријата за спорт и омладину. Дао ми је нека средста мој град Сомбор, рефундирали су ми трошкове из министарства омладине и спорта. 2013.године моје четире медаље освојене четири године уназад ништа нису значиле. Отишао сам да их браним искључљиво донацијама приватних лица, једино ми је помогло ЈП Електромрежа Србије. Углавном је донације слала дијаспора и велики пријатељ Србије Јана Бегли из Аустралије. За разлику од Русије, што је и доказала зимска параолимпијада у Сочију, Параолимпијски спорт у Србији је јако неразвијен. Положај особа са инвалидитетом по питању спорта је скрајнут с обзиром на резултате спортиста. У Лондону смо остварили изузетан успех. Тада је био организован величанствен дочек и тад сам био најсрећнији човек на свету. Они заиста заслужују исто поштовање као и олимпијски спортисти. Надам се да ће Србија после игара у Бразилу организовати заједнички дочек и за олимпијце и за параолимпијце.
Највероватније знате да су на последњим Олимпијским играма у Сочију, медаље за Русију су освојили спортисти, који су раније наступали за друге државе. Да ли бисте и ви постали „прелетач“?
- Било је и неких преговора са моје стране са неким другим земљама. Али ја сам већ у годинама, моја каријера је већ на заласку, моји резултати су видно лошији у односу на пре четире године. Једино сам побољшао стони тенис, јер на претходном првенству сам био четврти, а сад сам био други. Али што се тиче пливања, моја каријера је дефинитивно завршена. Да ли бих прелетео у другу репрезентацију, да сам у топ-форми?.. Јако тешко… Можда за Русију, због блискости и пошто се осећам дужним руском народу, али за неке друге земље не.
Опробали сте се и у позоришту. Зашто нисте даље пошли тим путем?
- 2003. године сам учествовао у пројекту „Војцех”. Нисам био статиста, имао сам запажену улогу Карла. Не прихватам улоге дворске луде или неке друге које имају за исмевање особе ниског раста. Нажалост, представа је угашена. 2008. године сам се појавио у споту Јелене Томашевић, после тог спота десио се Белфаст, Велики Брат… Хтео сам да упишем академију, али одустао сам. Мислим да и дан данас је у Србији то немогуће да се изведе, неко ко није по стандарту не може проћи.
Одакле уопште то питање? У Александринском театру у Санкт Петербургу наступа један од најпознатијих глумаца ниског раста Русије, Алексеј Ингелевич. Он је у једном интервјуу подсетио на књигу америчког писца научне фантастике у којој се за „маленог човека“ појавила могућност да читав свет „прекроји“ према свом расту: аутомобил, столице, дом, супругу. Да ли бисте ви користили такву могућност?
- Што се тиче мале или велике супруге, за мене је жена као жена. Битно је оно што се осећам према жени, и на тај начин и упознајем људи. Тако и кола- возићу она која ми више одговарају, али наравно потрудићу се да кола прилагодим себи. Тако да не бих искористио ову могућност.
Да се опет вратимо малој Тијани Огњановић. Ви сте тада били спремни да дате на аукцију једну од својих медаља, а новац је требало да буде послат за лечење девојчице. На велику жалост, Тијанин живот није спашен. Како ви гледате на овај случај, да ли је променио друштвени став у Србији, која се (цитираћу један од коментара) налазила у коматозном стању већ деценијама?
- Није се ништа променило. И даље се шаљu смс поруке и даље се апелује на народ да станe иза хуманитарних акција. Народ у Србији има свест и увек је спреман да помогне и све то, али они који су били до јуче на власти и они који су данас на власти не раде свој посао како треба а изузетно су плаћени од пореских обавезника Србије. Члан сам владајуће странке и сам незадовољан радом своје партије зато што не може да стане иза одговорности према лицима са инвалидитетом и да деци пружи адекватну здравствену заштиту. Има ту модела како можемо то да решимо, али очигледно нама је битније како ће нам „изгледати” влада и бла-бла-бла, а деца нам сваког дана умиру. Морамо бити бржи и експлозивнији по том питању.
Ваш Твитер налог носи назив „Веруј до краја“ и на телевизији за себе сте рекли „ја сам борац“. У исто време, милиони људи по читавој планети користе антидепресиве и оплакују по блоговима тужну судбину и несавршености света у којем живимо. Шта бисте ви њима посаветовали?
- Ја јесам борац. Али имам и ја својих фаза када ми не треба нико у мом окружењу, али треба што пре прегурати такво стање, биће вам боље. И требало би да верујете, требало би да имате веру у нешто. Не мора то бити Бог. Имамо бројних атеиста које су успешни и нас верника који смо успешни. Требало би пронаћи смисао живота и шта нас чини срећним и требало би ићи у овом смеру. Верујте да можете да будете најбољи и радите сваког дана да будете бољи човек.
У Србији још постоји много предрасуда?
- Што се тиче предрасуда, оне у Србији постоје не само према особама ниског раста. Највише су изражене предрасуде, по мени, према незапосленим лицама, према особама са инвалидитетом и женама које су у благословеном стању. А што се тиче геј-популације која виче о својој дискриминацији, мислим да су они заштићени у Србији као бели медведи. Више упиру прсте у нас, када ја пролазим са девојком која је нормалног раста или кад је држим за руку, него у неког ко је хомосексуалац...
Захваљујући господину Павлу Матијевићу данас је Милан Граховац стипендиста његове компаније и има све услове за даљи напредак како на пословном плану тако и на плану спорта. Милан Граховац има добар посао, машта да заврши правни факултет који је одавно запоставио и наравно да настави да се бави спортом- сада већ у смислу тренера за спортисте ниског раста, како „не би он сам путовао на шампионате“. Ситуација је таква да са једне стране, према србским законима, њега не сматрају инвалидом, а са друге- иде на такмичења са параолимпијцима. И генерално говорећи, тешкоћа има много. Али, чини се да је наш саговорник спреман за нове борбе. Он је уопштено, вишебојац- и у спорту и у животу.
Тимур Блохин,
