Сањати о будућности или крпити рупе у сећању?
У контексту биографских романа и прича о савременом бизнису и кризи 90-их година, у књижевности 2013. године у први план је избио разговор о непролазном. При томе, у атмосфери хронолошки далеких епоха. У то је уверен коментатор Александар Гаврилов.
Као једну од најзначајнијих књига сезоне експерт наводи роман Јевгенија Водолазкина "Лавр". Његови јунаци представљају збирни лик староруских житија. То је монах и лекар који пролази пут од дечака-сирочета до праведника који је посветио себе служењу Богу и ближњем. Реч је о неопходној компоненти националног духовног искуства, уверен је Александар Гаврилов.
- Сада руски писци настављају да крпе оне рупе у сећању које постоје у Русији, у руској свести у целини. И у том смислу спој са прошлошћу, чак са измишљеном, фантомском прослошћу, много је важнија него могућност да се завири у будућност. И то је необични спој човека из 15. века и нашег савременика који успева да постигне Водолазкин – то је драгоцени дар за друштвену свест.
Још један писац – Андреј Волос – позвао је читаоца на пут заједно са таџичко-персијским песником 10. века Џафаром Рудакијем. Његов роман "Повратак у Паџруд" је пут у изгнање који превладава некада омиљени песник власти после пада у немилост. Алијанса ствараоца и власти увек прети таквим окретом, а суштина људске природе се не мења – до таквих закључака долази мудри старац из Средњег века.
Књиге писца, условно говорећи авангардног усмерења, такође су дале озбиљну храну за размишљање. Тако је роман Владимира Сорокина "Телурија" - поглед на будућност Европе. То је свет у којем су помешане разне епохе, реалије и митови. Он је насељен кентаурима, лилипутанцима, џиновима, крсташима и комунистима. Поново помешано човечанство подељено је на ханства и кнежевине, републике и краљевства. И свугде сањају у Царству Божјем на Земљи. Решење проблема је република Телурија са резервама чаробног метала који доноси срећу. За човечанство то није ново – коментарише експерт Александар Гаврилов.
- Они страхови, очекивања, искушења људског духа која руски писац може да види у будућности, спада у оно што смо ми већ преживели у прошлости. Сорокин може себи да дозволи да погледа у будућност, зато што је у прошлост завирио већ доста дубоко.
Могуће да је најсложенији задатак поставио себи још један модерни аутор – Виктор Пељевин. Он је ризиковао да означи расположења савременог друштва у књизи Бетмен Аполо. Александар Гаврилов оцењује овај покушај овако:
- Пељевин пробија време у оној фантомској тачки која се може сматрати садашњошћу. То је сложен посао који захтева од писца велику концентрацију, чак самопожртвовање. Када писац застаје у савременом тренуску који му измиче, то и јесте природа савременог тренутка – он одустаје од подршке прошлости, одустаје од фанзатије која омогућава откривање будућнсоти, и покушава да се задржи у том клизавом положају.
Ако се говорио о лидерима књижевне сезоне, то је наравно Јевгениј Водолазкин. Његов роман "Лавр" ушао је у кратак списак свих главних књижевних награда Русије, а на два конкурса – Велика књига и Јасна пољана – победио је.
Јелена Андрусенко,
