Дајте нам нешто од Гогоља!
205. година од рођења Николаја Гогоља буквално је преврнуло московски позоришни програм – на плакатима се шарене називи Гогољевих ремек-дела. У Ленкому се даје Женидба, у радионици Фоменко – Белешке суманутог, у Камерном музичком позоришту – Ревизор. Највећи програм је у Гогољ-центру: овде је и драма и музика.
Студио Валерија Панкова СаунДрама представља у Гогољ-центру нову верзију своје трилогије Вечери: три представе по три Гогољеве приче из његових чувених Вечери на салашу близу Дикањке. А као друго, и то је најважније, уметнички руководилац Гогољ-центра, редитељ Кирил Серебрјаников, поставио је представу по роману Мртве душе. Једина за сада премијера Гогољеве године оставила је велики утисак на позоришне кругове у Москви. Енергија ове представе је не само у обиљу веза са савременим животом, прерушавању мушкараца у жене и убудљивој глумачкој игри. Серебреников је увео у представу оно што обично избацују из Мртвих душа – ауторске лирске пасаже. Уз то позвао је композитора који је у стању да компонује жанровски оштру музику, која би ојачала гротескни карактер представе. И тај композитор је постао Александар Маноцков. Судећи по његовим речима, музика је требало да помогне да се одува прашина са хресмоматијског дела.
- Она је заснована на редитељској досетци да се текстови лирских пасажа које у школи обично сви прескачу и који се чине већини као да немају везе са делом, изведу на сцену. И да се то учини на парадоксални начин – да се претворе у кабаре сонгове. Како би нешто на шта смо навикли, а шта је више уобичајено за човека који је ишао у совјетску школу од речи „Русијо, шта ти хоћеш од мене?“ – како би ове речи звучале чудно и зато свеже, како да смо их чули први пут.
За Александра Маноцкова то није први сусрет са Гогољем на драмској сцени. Раније у петербуршком Александринском позоришту он је био десна рука редитеља Андреја Могучег, када је он постављао представу Ивани. Слободна обрада Гогољеве приче О томе како су се посвађали Иван Иванович и Иван Никифорович претпостављала је њену значајну музичку подлогу. Поредећи ову петербуршку представу са актуалном московском, Александар Маноцков каже:
- Представа је са једне стране била више текстоцентрична, зато што је немогуће направити театар који се неће наслађивати Гогољевим текстом. Али истовремено у њој је било практично оперских делова, и представа се градила као партитура. Чак речи које су изговарали глумци пробане су тако да се подударају са одређеним ритмом.
Између осталог Гогољева проза лако може да се стави на музику. Доказ за то је више од 10 опера на Гогољеве сижее направљених у Русији у 19. и 20. веку.
Уз то Гогољ је сматрао да управо позориште може тако да утиче на човека да ће се он променити набоље. Јер то су његове речи: Позориште није беспосличарење ако прихватиш разлог да у њему може да се смести гомила од 5-6 хиљада људи и одједном да се потресе истим потресима, заплаче истим сузама и насмеје се истим смехом. то је таква катедра са које може много да се каже свету добра.
Олга Бугрова,
