Сачувати сећање на ветеране Великог отаџбинског рата

18-04-2014 06:02:12 | | Глас Русије, фото: РИА Новости/ vostok.rs |


Приближава се Дан победе у Великом Отаџбинском рату, а то значи и парада на Црвеном тргу у Москви. Сваке године у њој учествује све мање ветерана рата. Није далеко тај час када ће преминути последњи живи ветерани.

Како би се сачувало сећање на њих, у Русији пре две и по године била је формирана грађанска иницијатива Бесмртни пук. Њени учесници сваког 9. маја носе портрете ветерана, оних којих већ нема међу нама, и оних који више не могу да учествују у парадама Победе. Прва парада протекла је пре две и по године у граду Томску (Западни Сибир). Постепено покрету су почели да се придружују становници других градова Русије и Украјине. Ове године акција ће бити одржана на Поклоној гори у Москви. Овој акцији била је посвећена недавна конференција за штампу у МИА Русија данас. Председник попечитељског савета покрета Бесмртни пук је народни уметник СССР Василиј Лановој. Истакнути совјетски глумац има посебан разлог да учествује у том покрету.

- Моји родитељи су из Украјине. За време страшне глади, 30-их година, они су отпутовали у Москву и запослили се у фабрици да разливају противтенковску течност, исти тај Молотовљев коктел, којим су недавно у Кијеву палили своје полицајце. Овај посао је уништио читав њихов нервни систем. Одвезли су их у санаторијум, где су се лечили низ година. Мајка није могла да хода, одузеле су јој се руке и ноге. На крају умрла је као инвалид прве групе. После ње као инвалид друге групе преминуо је и мој отац. Сматрам да сам дужан да 9. маја пронесем портрете својих родитеља. Све што је везано за рат за мене је од непролазне вредности. Моје омиљене песме и стихови су песме ратних година. И хтео бих да то осети и наша омладина.

Транспаренти могу да се направе или самостално, или у свакој од 22 фотографске радње у Москви, чије су адресе указане на сајту parad-msk.ru. Учесници конференције за штампу су говорили да специјалне волонтерске групе траже старије људе који из одређених разлога не могу да учествују у паради, али би хтели, како би њихов портрет био пронет за време поворке.

Велики Отаџбински рат дотакао је практично све породице сарадника наше редакције. И имамо шта да кажемо о својим рођацима и ближњима. Говори начелник наше редакције Вера Жердева.

Мој отац, Максим Жердев, био је мобилисан у регуларну војску пред крај рата, када су се борбе помериле већ на територију Немачке. Његова ратна биографија је била врло кратка: у првом боју био је рањен и послат у позадину. Бојеве награде мој отац није стигао да заслужи, али код нас кући чувају се медаље које су уручиване учесницима Великог Отаџбинског рата.

Жердев Максим Иванович, отац шефа редакције Вере Жердеве

Говори извештач наше редакције Ирина Цвијовић.

Моја мама, Надежда Матвејевна Лукаш, ветеран рата, проживела је читаву блокаду у Лењинграду, има медаљу За одбрану Лењинграда. Сада има 86 година, она је врло активна, много путује, иде у позоришта и на изложбе.

Надежда Матвејевна Лукаш, мајка нашег извештача Ирине Цвијовић

Говори наш колега, новинар Тимур Блохин.

Мој деда, Сергеј Иванович Ризлејцев је отишао на фронт са 18 година, стигао је до Берлина. После Великог Отаџбинског рата командовао је ракетним пуком, затим дивизијом и јединицом у околини града Горки. Управо пук под његовом командом први је у СССР ступио на бојево дежурство са најновијим ракетним комплексом Р-16. Горка иронија судбине је да је прошао цео рат, био рањен, мал те не изгубио ногу, а погинуо је у мирнодопско време, стицајем околности. Од тада је прошло 20 година, и мени је веома жао што скоро ништа нисам стигао да питам тог доброг, веселог и часног човека.

Сергеј Иванович Ризлејцев, Клара Георгијевна Ризлејцева и унук, новинар Тимур Блохин

Сећа се извештач Олга Морозова.

Мог деду, Иљју Наумовича Љаховецког, првог дана рата послали су на официрске курсеве и до 1944. године ратовао је, наградили су га орденом црвене заставе, био је тешко рањен и завршио свој ратни пут у Бесарабији.

Иља Наумович Љаховецки, деда извештача Олге Морозове

Каже новинар Гласа Русије Григориј Соколов

Мој деда, Роман Иванович Чурин, дошао је на фронт као добровољац, и чак специјално је додао себи године. Али врло скоро био је рањен, и прогласили су га неподобним за војну службу. Сам деда није волео да говори о рату, зато скоро ништа не знамо о његовој фронташкој прошлости. Код нас кући чувају се његове ратне награде. Сећам се како их је стављао сваког 9. маја, све до смрти у јануару 2000. године. Волео сам и ценио свог деду, веома веселог, духовитог и поштеног човека. И увек ћу га памтити.

Роман Иванович Чурин, деда извештача Григорија Соколова