Ко ће донети мир на Блиски исток
Заблуда је или опасна провокација да су Блиски и Средњи исток коначно уронили у пучину међуконфесионалних и етничких конфликата.
Али, већ годинама уместо да се боре против очаја и сиромаштва власти предност дају вођењу бесконачног и бесперспективног рата с неизбежним последицама – пометњом и терором. Свргавање диктаторских режима уз помоћ западних сила није довело до промена, народ није почео боље да живи. Насиље је изазвало насиље. Уместо решавања социјално-економских проблема дошло је само до јачања репресивног апарата.
Протекли самит Лиге арапских држава је показао: политика САД у овом региону нервира чак и њихове најближе савезнике. ОПЕК се не свиђа то што контролишући испоруку ирачке нафте Америка обара цене „црног злата“. Катар је незадовољан тиме што развијајући свој „шкриљчани“ пројекат Вашингтон жели да га потисне с европског тржишта гаса. И на крају – очекивана изјава да за сиријски конфликт постоји само политичко решење.
А преговори о унутрашњим конфликтима се такође поверавају силама са стране. За неке од њих се смисао преговора састоји у једном – да се свима докаже да је земљама и народима у региону суђено да се никад не договоре. Ово је било очигледно у току неуспешних преговора о Сирији. Вашингтон истовремено на прилично својеврстан начин покушава да реши проблем с нуклеарним програмима Ирана, а у замену за то обећава да ће укинути санкције Техерану. Још у новембру је државни секретар САД Џон Кери изјавио пред конгресом: „Треба да ми верујете да је овакво ублажавање санкција ограничено и да у сваком тренутку може бити укинуто.“ Што се тиче укидања, засад нису укинуте, али су паралелно с тешким преговорима САД већ два пута најављивале нове санкције. Прошли пут је у фебруару под њих потпала иранска актива у Турској, Шпанији, Немачкој, Грузији, Авганистану и низу других земаља.
Зар ће се уништавање Сирије, распад Ирака и гушење Ирана санкцијама наставити? Не сме се дозволити да Блиски исток коначно заостане за светом који се динамично развија.
Можда је време да се престане с праксом да се за решавање сопствених проблема ангажују посредници из држава чија се политика на Блиском и Средњем истоку основано назива неоколонијализмом. Проблеме у односима и свакодневном животу сунита и шијита, Перијанаца, Курда, Арапа и Авганистанаца неће решити савети савезника и уздати се само у њих заправо значи бесконачно снабевати наруџбинама војну индустрију далеких земаља.
Због нечега није уобичајено говорити о томе да земље у региону сасвим лепо и саме могу да се договоре и да ефикасно сарађују. Разлози су јасни. Иран, Пакистан и Индија би већ одавно саградили „гасовод пријатељства“ да није санкција против Ирана. Уз финансијску помоћ Индије на југоисточној обали Ирана већ ради лука Чабахар, која је Авганистану пружила нове могућности за спољашњу трговину и транзит робе.
Јединице оружаних снага УАЕ су за две године разминирале огромну територију на југу Авганистана без губитака и осигурале безбедност у најпроблематичнијем региону у земљи. Један од официра-Арапа је тада рекао новинарима: „Знате, као суседи-Арапи били смо једни поред других пре него што су почеле све ове несреће. И остаћемо суседи и кад одавде оде војска западне коалиције. Можда ми нисмо у стању да понудимо Авганистанцима решење за њихове проблеме, али као браћа по вери можемо да држимо бакљу да сами пронађу прави пут.“
Вадим Ферсович,
