Климатски парадокс: објашњење нађено?

23-03-2014 10:44:08 | | Глас Русије, фото: ЕПА/ vostok.rs |


Чак мале ерупције вулкана, а не само снажне, задржавају процес глобалног загревања, истичу научници Ливермолске Националне лабораторије у САД. То треба узети у обзир приликом прецизнијег моделирања земљине климе. Истина, у прецизираном моделу за сада остаје превише непознатих.

Закључак је изведен на основу пажљиве статистике климатских промена за неколико деценија. Било је утврђено да од 1970. до 1998. године загревање је текло брзином од 0,17 степени Целзијусових на сваких 10 година. А од 1998. до 2012. године, упркос прорачунима, његов темпо је битно опао – до 0,04 степена за деценију. Научници су претпоставили да је овај климатски парадокс некако везан за активност вулкана. О њиховом утицају на климу научници су знали одавно. За време ерупције у горње слојеве атмосфере избацују се честице прашине, али главна су једињења сумпора. Говори заменик директора Института за физику атмосфере А.М. Обухова РАН Александар Гинзбург.

- Сумпорна једињења се претварају у ситне капљице разблажене сумпорне киселине. Капљице раде као додатни слој облака који одбија сунчеву светлост. На крају до површине Земље стиже мање светлости и ефекат стаклене баште доводи до мањег загревања, него да таквог одбијајућег слоја нема. Вулканске ерупције су класичан пример антиефекта стаклене баште, тачније смањења глобалног загревања. Или извесног смањења температуре.

Тако после ерупције вулкана Каракатау у Индонезији 1993. године у многим регионима земљине кугле постало је хладније, било је обилних снежних падавина. Овај феномен трајао је 4 године. Или свеже пример: 1991. године вулкан Панатубо на Филипиним аје за 3 године смањио просечне светске температуре. Ипак темо загревања при томе био је виши него у наредном периоду од 1998. до 2012. године, када јаких вулканских ерупција уопште није било. Ипак у истом року десило се 17 ерупција просечне снаге. Када су научници увели у прорачун ењихову киселу компоненту, све је почело да долази на своје место. На рчаун вулканског фактора пошло је за руком да се за 15% смањи разлика између теорије и фактичког темпа загревања.

У историји Земље биле су читаве епохе када се клима мењала, пре свега због деловања вулкана, објашњава научник геофизичар Виктор Боков.

- Ако они буду интензивно радили, хлађење ће бити веће. Пре 60 хиљада година вулкани су избацили врло много пепела. Земља је сва била обавијена пепелом, и дошло је до новог захлађења. То се види по анализи која је изведена према дубинским обрасцима земље. Тада је био пронађен слој пепела.

Рад истраживача из САД уносе јасност: како би утицале на климу, ерупције треба да буду честе, макар и слабе. Зато што при томе у атмосферу такође доспевају једињења сумпора. Кисели облаци се дуго не распадају и компензују загревање.

Ипак вулканима може да се објасни само део климаског парадокса – кашњења темпа загревања од предвиђеног у теорији. Научници из Ливермола сматрају да треба узети у обзир и закаснели пад сунчеве активности, као и то што ће пдоизање нивоа светског мора водити ка јачем абсорбовању топлоте из атмосфере.

Само сви ови моменти за сада не могу да се укључе у климатски модел. Превише је непознатих величина. Са друге стране, мада је улога вулкана у овом моделу постала јаснија, то све једно не омогућава да се дају дугорочне прогнозе климе: човечанство се за сада није научило да прогнозира ерупције.

Борис Павлишчев,