Србија у контексту евроазијских интеграција: нити ЕУ, нити Совјетски Савез
И даље идемо евроазијским трагом у Србији, наша гошћа је Јулија Јакушева, историчар, заменик генералног директора политиколошког центра Север-Југ, учесница Евроазијске конференције у Новом Саду и Нишу.
Да почнемо од најконкретнијих ствари: Јулија, да ли је могуће говорити у наредно време о стварању у Србији неког приступа евроазијској мрежи?
- Можемо да говоримо у име друштвених организација, јер, како ми се чини, данас управо грађански сегмент мора да активније ради у Србији. Контактирање на нивоу друштвених организација је успостављено, данас је реч о отварању у Србији Евроазијског комуникативног центра, чији је задатак проширење информативног присуства Русије у овој земљи.
Протекле године сте у чланку, посвећеном евроазијским процесима Казахстана, писали да већина грађана за сада није осетила конкретне резултате – ни плус, ни минус. Вероватно је очекивање брзих резултата од опширних и дугорочних пројеката слично веровању обећањима банака из 1990-их година да ће платити годишње камате од 60%. Ипак…
- Ту треба говорити о брзом ефекту и дугорочном. Брзи је већ био присутан – то је раст робног промета и макроекономских показатеља у току две године после стварања Царинске уније, данас се он постепено смањује, чекамо дугорочни. Када би се реализовао низ пројеката у Србији, они би могли да резултирају доста брзим ефектом: евроазијско тржиште има 170 милиона људи, те би србски производи могли да га заинтересују. Ради постизања дугорочног ефекта потребан је ефикасан бизнис-подухват, реализован захваљујући Евроазијској унији. Када, например, представник малог и средњег бизниса из Казахстана заради милионе на реализацији потенцијала, који она пружа. Када се стварају нова радна места захваљујући мешовитим предузећима.
Стручњаци, који држе предавања о Евроазијском савезу, стално истичу да то није СССР2.0, нити нова ЕУ на постсовјетском простору. У чему је принципијелна разлика.
- То је крупна међународна економска структура. Политички део за сада није предвиђен, као ни јединствена валута. То није повратак империји, мада такве фобије постоје у земљама бившег СССР-а. Једноставно је Русија објективно локомотива интеграционих процеса, јер има јачу економију, рецимо, од Казахстана, чији је председник, између осталог, ударио темељ идеји евроазијске интеграције. Дакле, то је заједнички пројекат, те, између осталог, данас се разматра нови уговор о Евроазијској унији, који мора да буде потписан у мају. У складу са њим ће све земље бити подједнако заступљене у органима Савеза. Да не би се то претворило у празну формалност, постоји још један механизам: одлука председника држава уније ће доминирати у односу на одлуку наднационалних органа, те председник може да увек искористи право вета.
У авионима на релацији Београд-Москва често се виде наши казахстански пријатељи. Занимљиво је, како се они односе према идејама евроазијских веза ван постсовјетског простора, например, са Србијом…
- Иначе, ширење је доста акутно питање. Данас се за учлањивање у Царинску унију спремају Јерменија и Киргизија, али је и по том питању било много спорова. Међутим, например, идеја укључивања у контекст евроазијских односа Турске припада председнику Казахстана Назарбаеву, те су неки турски политичари испољавали према њој интересовање, као и Нови Зеланд, Вијетнам, Јужна Кореја. Нисам приметила негативни однос према Србији, тим пре, што је Владимир Путин од самог почетка говорио о могућности ширења евроазијског простора од Лисабона до Владивостока, односно, о дубљој сарадњи с ЕУ.
Идеја сарадње с евроазијским структурама данас у Србији, рекло би се, тек почиње да привлачи присталице. Интересантно је да је Александар Вучић у једном недавном ТВ програму позвао да се руски језик учи буквално на нивоу енглеског, јер ћемо извозити у Русију све, што је могуће, и зато што нас повезују блиски и пријатељски односи. Међутим, све то не значи да је евроазијској теми отворен приступ медијима (мада се и то помало дешава), што више, у низу случаја против ње се води чак иронична информативна кампања, која маргинализује саму тему.
- На нивоу утисака је управо тако. Мене је зачудило и обрадовало, што је на конференцији присуствовало много младих, а не само људи, који осећају носталгију према социјалистичкој прошлости. У нашој историји је било много и славних, и трагичних момената, и менталитет је добра основа за развој сарадње. Поред тога, људи не живе богато, зато желе да буду ближи или ЕУ, или Русији. При томе сарадња с ЕУ за сада не пружа жељене резултате. Евроазијске идеје су маргинализоване са тог гледишта, што их не подржавају званичне власти. Кака сам схватила, постоје проблеми и у учењу руског језика, који је главни инструмент сваке интеграције с нашом земљом.
- У Вашем иступању је био присутан такав мотив: не би било пожељно да би интереси србског народа пострадали у конкурентној борби Русије и ЕУ. Реч је о томе, што је очигледно: игра на два фронта постаје све невероватнија.
То је питање за наше европске колеге, да ли су они спремни да раде на истом пољу с Русијом. За руско руководство никада није постојала противречност између европске и евроазијске уније, учлањивање у потенцијалну Евроазијску не значи прекидање сарадње с ЕУ. Навешћу пример Јерменије, која је планирала да потпише уговор о асоцијацији с ЕУ крајем протеклог лета, пре тога, када је била оглашена намера о учлањивању у Царинску унију. Русија је изјавила да не види никакве противречности, али су европски колеге били категорични: сарадња у евроазијском смеру потпуно затвара могућности интеграције с ЕУ у сваком облику. Мислим да је то вештачко ограничење одраз тога да Европа не жели руско присуство на тим територијама.
Тимур Блохин,
КАТЕГОРИЈЕ
