Сергеј Парaџанов: изложба боје нара...
Парaџанов. Изложба боје нара: Државна галерија на Сољанки у Москви позива на изложбу посвећену 90-годишњици рођења истакнутог режисера иноватора, човека-легенде Сергеја Парaџанова.
Шездесетих и седамдесетих година, у јеку свог стваралаштва, Парaџанов је, благо говорећи, био бела врана совјетске кинематографије. Он је међу првима одбацио традиционалну нарацију и претворио свој филм у песму без речи, чиме је означио границе новог за своју епоху жанра – на граници видеоарта. Сада га називају великим Парaџановом, а некада су му забрањивали да снима, прогањали га, негирали његово право на уметничко самоизражавање. Државна галерија на Сољанки која се зове Сољанка. VPA (видео, перформанс, анимација) припремила је изложбу која показује у првом реду улогу Сергеја Параџанова у историји уметности и везу времена коју он собом представља, рекао је директор музеја Фјодор Павлов-Андрејевич:
- Покушали смо да спојимо оно што се на први поглед не може спојити: савремену уметности и Параџанова. Режисера су многи већ оставили на „полици“ историје, али то није исправно, зато што он живи не само у свом музеју у Јеревану, не само у разним архивима по читавом свету, већ постоји у свести великог броја уметника који су његови следбеници и који су претворили његове идеје у нешто своје. И на овој изложби видећемо не само јерменску културу, већ и грузијску, и украјинску, и руску, зато што је Параџанов спојио све те културе.
Сам себе уметник је називао Јерменином који је рођен у Грузији и робијао у руском затвору због украјинског национализма. Био је у затвору између осталог због јавних критичких изјава на рачун совјетске уметности – 4 године. А ослободили су га захваљујући међународној кампањи протеста у којој су учествовали Трифо, Фелини, Висконти, Антониони, Тарковски... Познати француски песник и прозаик Луј Арагон лично се обратио руководиоцу државе тих година Леониду Брежњеву. Али када је параџанов изашао из затвора нису му дозволили да живи ни у Кијеву, ни у Јеревану, ни у Москви. Са великом тешкоћом добио је дозволу да живи у Тбилисију. Али то је у суштини био кућни притвор – рекао је за Глас Русије пријатељ режисера и директор Музеја Сергеја параџанова у Јеревану Завен Саркисјан.
- Иако је имао преко 20 сценарија, није снимао филмове. И он је рекао фразу која чини јасном настанак његове уметности. Говорио је: Мени нису давали да правим филмове и ја сам почео да правим колаже. Колаж је пресовани филм. И, наравно, у тим радовима има многи смисла, његова несуздржива фантазија се види.
Музeј Сергеја Парaџанова у Јеревану обезбедио је за изложбу преко 30 експоната – колажа, скица, кадрирања за филмове, аркт-објеката – на пример чувени кофер који је претворен у слона. Цела сала је посвећена филму Боја нара – једном од најбољих, ако не најбољем Парaџановљевом делу. Сајат-Нова, како га је називао сам режисер, поетска је прича о јерменском песнику Сајат-Нови. Судбина филма није била једноставна: под притиском цензуре морао је два пута да је монтира и чак да промени назив, каже Завен Саркисјан.
- То је био тежак моменат у његовом животу у том смислу што је он замислио иновацију – филм без сижеа, дијалога. Филм мозаик из појединих епизода, а на крају настаје лик земље – средњовековне Јерменије. И Грузије, наравно. И филм није био јасан људима: они су схватали да је он врло леп, али не више од тога. Зато је ту његов шаљиви циртеж на позивници: Ја сам геније, мада и неразумљив, али и несхваћен. Наравно, хтео је да га људи схвате, али они нису били спремни за такву кинематографију.
Карина ИВашко,
