Глобалне последице трке у наоружавању у Азији
Иступајући недавно у америчком Конгресу заменик министра одбране САД Френк Кендал је истакао да Кина усмерава огромне ресурсе на војну модернизацију. И ако сада САД чувају уверену технолошку надмоћ над Кином, већ за 5-10 година таква надмоћ неће деловати гарантовано
Кендалове речи су сведочанство процеса смањења глобалног америчког војног присуства који започиње. Овај процес је био предодређен ланцем догађаја, почев од безумног америчког рата у Ираку, америчке економске кризе и каснијег заоштавања супарништва са Кином.
У јеку рата у Ираку приоритети америчке војне изградње су деловали другачије. Скупи перспективни програми оријентисани на стварање нових типова наоружања за велики рат против Русије или Кине обустављени су. Још за време администрације Џорџа Буша огромни напори су били усмерени на то да се од конгреса добије пристанак за прекид производње најснажнијег савременог ловца Ф-22.
Смањени су трошкови за морнаричко наоружање и био је ликвидиран програм бојевих система будућности ( Future Combat Systems ). Сва средства су одлазила на увећање броја бојевих бригада копнених трупа и куповину специјалне технике за рат против побуњеника, на пример беспилотних летелица и возила MRAP заштићених од мина. Сматрало се да је техничка предност САД довољна за очување стабилне надмоћи над Кином чак у условима смањења инвестиција.
Сада САД, тако и непостигавши одлучујући успех, повукле су се из Ирака и одлазе из Авганистана. И приоритети војне изградње поново се мењају. Ове измене дешавају се у условима када су буџетски ресурси и даље ограничени, а ресурси на располагању противника незадрживо расту. Одговор може да буде само један – смањење опште бројности трупа и концентрација постојећих снага и ресурса на једног противника. Такав противник данас, по речима Френка Кендала јесте Кина. Резултат ће бити неизбежно смањење могућности САД за реаговање на кризе у другим деловима света. Нова војна кампања по улгеду на ирачку у перспективи ће бити немогућа за САД не само због унутарполитичке ситуације, већ и једноставно због одсуства потребних техничких и финансијских ресурса.
Резултат ће бити велика зависност САД од система савеза. САД ће тежити да осигурају своје интересе у другим регионима света на рачун дипломатије и испоруке савременог наоружања својим партнерима, как оби се концентрисале на конфронтацију са Кином у Тихом океану. За Кину природни и једини могући одговор може да буде рад на изградњи сопственог система савеза како би избегла да се нађе у окружењу и како би одвукла део америчких снага и ресурса из региона Пацифичког прстена.
Василиј Кашин,
