Налазите се на страници > Почетна > Колумне > Ни пакт ни рат

Ни пакт ни рат

03-02-2014 06:51:05 | | frontal.rs/ vostok.rs |


Независне новине и Глас Српске објавиће серију текстова о улози НАТО-а у изградњи безбједности и очувању мира на територији коју чине земље чланице, као и о томе шта БиХ добија приступањем том савезу, које су предности чланства у овој организацији, те у којој фази је процес прикључивања БиХ.

На њихове аргументе зашто у НАТО ја ћу се трудити да одговорим и да Вас подсјетим зашто НЕ.

Скоро све структуре политичара у Републици Србској су радиле или макар пристајале на планове о прикључењу том војном савезу. Данас у Србији постоје они који отворено заговарају ту опцију, називајући то цивилизацијским искораком. Наводећи како се за ту опцију борио и равногорски покрет. Такве ставове вредновали су бирачи.

О самом пакту можемо рећи да се приближио просјечном људском вијеку. Сада је већ шездесетпетогодишњи старац који је заборавио разлоге стварања. Не би да умре, па тражи непријатеље, јер су они једини разлог за битисање. Ако је некада то био савез који је бранио капиталистичко поимање живота. Тај систем вриједности, или простонародно иметак оних који су га вијековима стицали на неплаћеном људском раду. Но то није тема.

Међутим шта је постао, након пропасти непријатеља тог западног свијета. Након нестанка тих „безбожника, некадашњих и садашњих шизматика и њихових сателита.“ Нато је опстао. Сателити као сателити. Када су изгубили једног потражили су новог газду и постали демократе. Постали су или бар тврде да јесу антифашисти.

НАТО данас има 28 чланица. Пољска, Мађарска и Чешка Република су приступиле савезу 1999. године када је обиљежавано 50 година постојања. У нови миленијум ушао је пријемом нових чланова, па су 2004. пакту приступиле Бугарска, Естонија, Летонија, Литванија, Румунија, Словачка и Словенија. Пет година касније ту су и Хрватска и Албанија.

Данас представници Пољске причају о користи коју имају од НАТО пакта, о томе да су они превазишли несугласице са Нијемцима. Бјежећи од Руса утрчали код другог господара. Заборавили су број Јевреја међу тим жртвама, које су опростили нацистима. Заборавили су и логоре и ослобађање радом. Сад раде у Њемачкој, то је добра Њемачка и никада нису били са њом у сукобу, одувијек су у сукобу са Истазијом. Совјетске споменике руше. СССР и Стаљина изједначавају са Хитлером и Рајхом.

Што се тиче Словака, они су опет на страни на којој су били за вријеме Другог рата. И они нас позивају да дођемо у НАТО. Оно што не схватају ни они, а ни они који те изјаве преносе у нашим новинама је да ми посједујемо дух и свијест о слободи.

За ту ријеч тај идеал и сан које не знамо да цјенимо као ни здравље док га не изгубимо. О слободи смо маштали, говорили, писали, гинули за њу и о њој пјевали. Колико је само пјесама настало инспирисаних том једном ријечју која је за неког ништа а неком све. Дучић каже да су све пјесме настале инспирисане љубављу, отаџбином и Богом. У нашем случају треба додати и слободу. О слободи пјевају само они који знају шта је ропство. Њемац и Енглез тога није свјестан. Они нису били без ње, они су је другима отимали.

Рационалисти или бар они који мисле да то јесу су након мог првог текста, гунђали како су сви већ у НАТО - у. Како када и ми постанемо, нећемо више ратовати. Неће нас нико напасти. Каква наивност! Слична оној када је Карнеги, амерички индустријалац и хуманиста сматрао да рата више неће бити јер је бесмислен, а убрзо након оснивања његове задружбине и чувеног писма избио Велики рат.

Опет након тог великог сукоба, док се наша држава опорављала од рата, док смо бројали мртве и обнављали куће, мислећи да наступа мир и благостање. На Рајни и Мајни се правило оружје, ковали су се планови за велики продор на исток. Смишљани су програми и идеологија која у својој лудости ишла тако далеко да је створила индустрију убијања, онако прецизно и хладно како само германи знају.

О споразумима као гараницији мира


Бугарска је потписала са Краљевином Југославијом споразум о вјечном пријатељству 1937., а та вјечност трајала је до '41. таквих споразума је мноштво. Са Италијом смо потписали политички споразум 25. марта 1937. У њему се између осталог каже:

„Члан први.

Високе стране уговорнице обавезују се да ће поштовати своје заједничке границе, као и поморске границе обеју држава у Јадрану; и у случају да једна од њих буде предмет неизазваног напада од стране једне или више сила, друга страна се обавезује да се уздржи од сваке акције која би могла бити од користи нападачу.

Члан 2.

У случају међународних компликација, и ако се Високе Стране уговорнице споразумеју да су њихови заједнички интереси угрожени, или да ће моћи бити угрожени, оне се обавезују да се догове о мерама које ће предузети да би их очувале.“

Ваљда знамо како се то завршило.

Дакле потписани документи некима не значе ништа. Дио су преваре, замазивања очију сопственој и свјетској јавности. Макијавелизам у оном најогољенијем смислу је одавно дио политике како латинског свијета у прошлости тако и англосаксонског у данашњици. Самим тим, да ли је уговор са НАТО- ом заиста гаранција мира? Хајде да сада ставимо на страну емоције иако то не треба да радимо, али само на тренутак будимо хладно рационални:

Је ли Мађарска данас мање агресивна према Србији и Србима? Какви су њени захтјеви? Шта Бугарска тражи од Србије? Јесмо ли са Албанцима у добрим односима? Да ли се кроз однос са Албанцима огледа и наша политика према Македонији која је добим дјелом зависна од албанских интереса. Јесу ли Власи Србије заправо Румуни како тврде из Букурешта?

О односима са Хрватском излишно је говорити. Ето све су то НАТО или потенцијалне НАТО земље. Са свима њима граничимо. Против неких смо много пута ратовали.

Ко може да пређе преко свих отворених питања и да каже, „када будемо дио НАТО пакта неће бити рата?“ Тај неко губи додир с реалношћу и здравим разумом. Ко може да тврди да неће бити рата унутар тог истог пакта? Ни један здраворазумски аргумент не постоји.

Сада је питање морала хоћемо ли да приђемо том савезу и да занемаримо исправност борбе у два рата, као и исправност одбране од бомбардовања 1999. Све друго су шупље приче, перфидно замазивање очију, наводним економским користима, стандардима и сл.

Не треба њима индустрија ни Србије ни Републике Српске па можда ни топовско месо, ту су Бугари, Румуни, Албанци. Њима треба тријумф над духом и вољом нашег народа.

Генерал Александар фон Лер је свједочио на суђењу након рата о 6. Априлу 1941. “У првом налету требало је да срушимо Народну библиотеку у Београду, па тек онда оно што је за нас војнички било интересантно. Библиотека је била важна због тога што је у тој установи сачувано оно што је вијековима чинило културни идентитет тог народа. Фирер нам је наредио да уништимо српску интелигенцију и да обезглавимо Српску цркву...”

Паметном доста.

Марко Шука,