Заборављена традиција олимпијског примирја
Украјини је потребно примирје у време Олимпијаде у Сочију, изјавио је шеф украјинског Националног олимпијског комитета Сергеј Бубка. Заиста, олимпијска традиција предвиђа прекид свих конфликата у време Игара. Ипак последњих деценија се бележи супротна тенденција: почетак великих светских такмичења постаје удобан моменат за решавање геополитичких проблема.
Сада се слични сценарио одвија око Украјине. Премијер Украјине Николај Азаров је дао оставку. Он је мотивисао своју одлуку покушајем да се створе додатне могућности за компромис и мирно регулисање конфликта. Ипак украјинској опозицији, посебно њеном радикалном делу, никакав компромис очигледно није потребан. Што се тиче „олимпијског примирја“, ова традиција у суштини одавно је већ посустала. Пре би се рекло да се дешава супротно – олимпијада се користи за решавање геополитичких задатака, сматра професор Високе школе економије Олег Матвејчев:
- Запад увек користи Олимпијаду како би дискредитовао своје геополитичке противнике. Ми можемо да се сетимо летње Олимпијаде у Кини, када су се непосредно пред Игре десили терористички акти, експлозије, масовне акције протеста на Тибету, акције у подршку Тибета у Паризу. Гасили су бакље, истрчавали су активисти који су ометали кретање поворке. И апотеоза свега био је напад Саакашвилија на Осетију на дан отварања Олимпијаде.
А започело је све раније, још 1980. године. Тада Запад, можда, први пут је политизовао Олимпијаду, прогласивши бојкот Играма у Москви. Повод је било увођење совјетских трупа у Авганистан. Мада, да није било Авганистана, највероватније би је ипак бојкотовали – то се одлично уклапало у стратегију хладног рата. И у других олимпијских година никакво примирје није објављено. Мада, правде ради, треба истаћи (како су то учинили ових дана у руској Државној думи) прекид на један дан опсаде Сарајева у време рата у Босни 90-их година. Тада је захваљујући примирју пошло за руком да се вакцинишу хиљаде деце. Још Кофи Анану је у фебруару 1998. године пошло за руком да приволи Клинтона да не бомбардује Ирак. Али, као што знамо, крајем године бомбардовања су покренута новом снагом. Још је било примирје које је омогућило делегацијама Северне и Јужне Кореје да марширају под једном заставом на Олимпијским играма и спортистима Авганистана и Ирака да учествују на Олимпијади у Атини – у то време земље су се налазиле у рату. То је све, истиче политиколог Леонид Савин:
- У Украјини је кризна ситауција. И САД, и ЕУ, и радикали који стоје на мајдану и заузимају владине зграде, користе моменат што је Русија сада веома заузета другим, заузета припремом Олимпијаде. Имамо одређене проблеме са севернокавкаским тероризмом, са блискоисточним тероризмом, са радикалним исламским групацијама које су већ претиле терористичким актима непосредно у Сочију.
Две последње Олимпијаде – зимска 2010. у Ванкуверу и летња 2012. у Лондону, прошле су без инцидената. Зато је за игре у Сочију покренута сва моћ западне пропагандне машинверије. Према мишљењу директора руског Међународног института најновијих држава Алексеја Мартинова,
- Главни циљ је да се Русија увуче у дуготрајни регионални конфликт. При томе све то се дешава уочи отварања Олимпијаде у Сочију. И Русија не може да се не меша, и не може да се меша, пошто су везане руке уочи Олимпијаде. Обично за време олимпијада су завршавали, макар привремено, свакакве конфликте или ратове. А већ пред другу Олимпијаду Запад приређује овај „фестивал“. То није лепо, није олимпијски.
Догађаји у Украјини су трагични. И док ствар не дође до правог грађанског рата, боље би било Украјинцима да се зауставе. И да се сете судбине бивше Југославије.
Игор Силецки,
