"Дејтонленд 1996": Мухамед није закон
Бившу Босну и Херцеговину где половина становника верује у Алаха и труди се да живи по Курану, а 1996. године и по заповедима новог Пророка Алије Изетбеговића, никако нисте могли назвати земљом трезвењака.
Овде су пили многи – пиво и жестока пића нису одбијали, без обзира на све забране Мухамеда. Некада се СФРЈ сматрала једном од земаља Европе која највише пије – са 900.000 регистрованих алкохоличара заузимала је почасно треће место, пропустивши испред себе само Француску и Италију. Југословени, како су тада називали све становнике земље коју је створио маршал Тито, сваке године су трошили по 20 литара чистог алкохола по глави становника. За већину њих свакодневна конзумација није била само потреба, већ и својеврсни вид спорта.
Један мој сарајевски пријатељ ми је причао како су у бившој Босни још пре рата многи тренирали у баровима и кафеима. Тамо је био специјални метар којим се мерио број испијених боца постављених у ред. Сарајевски рекордери су за три сата успевали да попију невероватну количину алкохола. Шампиони града су постајали они који не само да су остајали на ногама, већ су могли да попију тачно метар.
У Дејтонленду, како се често назива послератна Босна и Херцеговина подељена на три дела, могло је да се купи и попије све што душа пожели – ракија, траварица, лоза, шљивовица, коњак, виски, џин, вино и вотка. Пижони и мафијаши су давали предност модерном напитку из Латинске Америке – текили.
Највећи број алкохоличара увек је био и остао у индустријском металуршком центру Зеници. Иза ње су у стопу корачали становници Вареша.
Ислам, као што се зна, забрањује не само употребу алкохола. Вернику се не допушта чак ни да познаје мирис алкохолних напитака. У Федерацији БиХ заповеди Мухамеда нису закон. Чак после поста многи су обележавали Бајрам горком вотком, коњаком и пивом. Изетбеговић је много пута покушавао да забрани, љутио се и кажњавао непослушне. Али босански муслимани нису слушали и настављали су да пију.
Државна благајна је могла да се попуни на разне начине – високим порезима, смањењем плата и осталим чиновничким триковима. Стари, верни и најправилнији начин је монополизација алкохолних напитака од стране државе. У Федерацији БиХ је радило неколико предузећа која су постепено куповали они који су кршећи „прохибицију“ Алије Изетбеговића, успевали у ратно време да код куће праве ракију од пиринча, смокви и јабука у индустријским количинама. У оптицају је био медицински алкохол, који су разблаживали и фарбали чајем, ушпинованим шећером, сирупом од шипка. Неки „борци“ су пили и колоњску воду коју су саосећајни хуманитарни фондови возили у Сарајево. Веселим муслиманима у то време није било до избора – све што је могло да помогне да се човек напије било је у оптицају.
Од 1975. године у међународој класификацији болести алкохолизам је регистрован као обољење. Он је добио број 303.
Муслимански лекари тврде да је рат учинио свој црни посао и сада 303-ки има два пута више него у време СФРЈ. Међу пацијентима примораним да се обраћа у државним клиникама – елита то ради код приватних лекара који стављају пацијенту „безалкохолну“ дијагнозу – становници су села и малих градова, незапослени и демобилисани војници, који нису добили од главног домаћина земље Алије Изетбеговића обећане компензације. Они пију јефтин сурогат и са тугом се сећају златног доба социјализма када су сви у СФРЈ живели сложно, сито и мало под гасом.
Константин Качалин,
