БиХ децембра 1995 - без посла и без илузија
Највећи проблем Дејтонског мировног споразума, постписаног у Паризу 14. децембра 1995. године, био је повратак избеглица и обнова фабрика.
1991. године у бившој Босни је било 945.921 запослених, док је до краја 1995. године таквих било свега 338.181. Просечна месечна плата износила је свега 238 немачких марака, при томе животни минимум је износио 519 марака. Другим речима, двоје запослених су са великом тешкоћом могли да прехране себе и своју породицу. Шта да се каже за оне који су изгубили посао и нису могли да га нађу неколико година. Незапосленост је постала у главни социјални проблем.
Новца за његово решавање власт једноставно није имала, он чак није био ни предвиђен у државном буџету. Међународна заједница много пута је нудила Сарајеву разне варијанте помоћи. Али већи део финансијске међународне помоћи је одлазио на страну. Обични становник је добијао мрвице, тако да је једва састављао крај с крајем захваљујући хуманитарној помоћи. При томе Сарајево је стално наводило страним добротворима увећане цифре о броју становника у граду – отприлике за 30-40 хиљада више. Сувишне намирнице и лекови су доспевали у руке препродавцима који су се обогатили на рату.
Већ у децембру 1995. године предвиђало се да ће се бивши министри, премијери и остали високи муслимански чиновници који су се одвојили од државних јасли, преквалификовати у бизнисмене. Сви који су држали нити управљања земљом у својим рукама потрудиће се да купе у бесцење огромна предузећа која ће доносити на милоне марака прихода. Главно је купити оно што се продаје и приватизује за џабе. Страни инвеститори су били спремни да улажу у Босну, али уз један услов – без политичког и комерцијалног ризика.
А разарања и губитака било је тако много да по оценама експерата, региону би било потребно најмање десет година за обнову предратног економског положаја. Многи локални аналитичари не без основа сматрали су да је "босанско" становништво најјефтинија радна снага у Европи. Било је много инвалида и незапослених спремних да раде за 200 марака месечно у две смене без викенда. И локално руководство је пристајало на све предлоге. Зато верзија да ће се у бившој Босни сместити еколошки прљаве и свуда забрањене производње или чак велико складиште радиоактивног отпада за атомске централе чинила се логичном. Јер у тим крајевима планина је много, рудника такође – закопај у бившем руднику европски отпад и узми свој новац!
Зато је о благостању у бившој Босни могло да се сања дуго и без било какве наде. Како би становништво живело бар мало боље било је потребно да се испуне свега два услова – локални политичари више да мисле о својим бирачима и да се труде да поштују правила Дејтона која су сви покушали да ревидирају у своју корист.
Константин Качалин,
