Армија Европе – снови и реалност

26-12-2013 10:02:42 | | Глас Русије, фото: ЕПА/ vostok.rs |


Зашто је на протеклом самиту ЕУ Дејвид Камерон блокирао планове да се формира јединствена армија Европе? Многи медији су тада навели речи британског премијера о томе да ЕУ нису потребне своје копенене снаге и ратно ваздухопловство, као ни све остале компоненте правих оружаних снага. Тада је Камерон подсетио колеге на то да је основа еворпске безбедности блок НАТО-а и да га не треба слабити новом поделом снага и средстава.

Став Велике Британије је јасан. Заиста, није ваљда да Европи није доста НАТO-а или других проблема на које би могла да потроши новац пореских обвезника? Зашто Француска, Шпанија, Италија, Пољска и Немачка поново износе иницијативу коју је Британија већ блокирала прошле године? Истина, тада осим заједничке армије, 11 земаља ЕУ је предлагало да се уведе дужност председника ЕУ, да се формира заједничко МСП и да се уведе јединствена европска путна виза. Телеграф је изнео британску тачку гледишта на тај предлог: то је још једна бесмислена мозгалица у сујетном европском пројекту, чија је одлика постала економска криза и пракса гушења националног суверенитета која стално јача.

Јасно је да се Велика Британија залаже против продубљивања процеса, о чијој је суштини још 1952. године писао један од оснивача ЕУ, отац Европе Жан Моне: Народе Европе треба водити у правцу формирања супердржаве, али тако да они не схвате суштину дешавања. То може бити достигнуто путем поступних корака од којих би сваки био маскиран под достизање економских циљева, али на крају би неопозиво довео до федерације.

А главни знак федерације јесте заједнички систем одбране и оружане снаге. Федералисти на челу са Француском и земљама Бенелукса залажу се за наднационалну заједничку европску политику у области безбедности и одбране која искључује САД из европског система безбедности. Док су Велика Британија и Данска за очување јаких позиција САД у Европи. Европеизам Француске на крају крајева подржала Немачка, али атлантизам Велике Британије не дозвољава да се по европским законима једногласно начини важан искорак ка супердржави у Европи.

Овај корак је тежак и из других разлога. Претходна варијанта заједничких европских снага – Западноевропски савез, увек је сматрана помоћном структуром у НАТО-у. За време југословенског конфликта европске снаге за брзо реаговање показале су своју спорост и неефиканост, а политичко руководство земаља Европе неспособност за израду јединствене стратегије. А у озбиљнијим операцијама није било довољно ресурса чак за НАТО. Тако почев операцију у Авганистану, САД су се обратиле за помоћ не НАТО-у, већ појединим земљама савезницама – Великој Британији, Фрнацуској и Немачкој. Наравно, Вашингтон је тако поступио и за очување потпуне контроле над структурама команде. Али у току операције је постало јасно да Европи недостаје сопствених правих оружаних снага – средстава за извиђање, материјално-техничка подршка, везе и тешке војно-транспортне авијације.

Сада су се интереси континенталне Европе значајно променили. У Африци се води оружана борба за сфере утицаја. И ове године предлози федералаца у погледу заједничког ратног ваздухопловства тицали су се формирања заједничке европске групације транспортних авиона, авиона-пуњача горива и беспилотних летелица чија је употреба од преке потребе у операцијама Француске у Малију и ЦАР. За Велику Британију, као и у Авганистану, то је могућност подршке своје војно-транспортне авијације. Лондон не жели да даје на федерални ниво овај очигледно дугорочни бизнис, као ни да помаже партнерима у достизању њихових сопствнених циљева.

Члан 42 устава ЕУ – Лисабонског споразума гласи: Заједничка политика безбедности и одбране треба да подразумева прогресивно формирање заједничке одбрамбене политике. То ће довести до заједничке одбране, када Европски Савет, делујући једногласно, усвоји такву одлуку. За сада разне земље Европе имају још врло различите политичке циљеве, како у одбрани, тако и у експанзији, до једногласног решења је још далеко. Као и до европске армије.

Вадим Ферсович,