БиХ у децембру 1995: Срби паковали кофере и одлазили из Сарајева
Без обзира на обилне падавине и мраз у региону, НАТО операција на спровођењу мира у Босни текла је по утврђеном плану. Французи који су остали у Сарајеву једноставно су променили плаве беретке УН зеленим или бордо.
Американци нису морали да троше много напора да пребаце свој контигент од 40 хиљада војника у Тузлу. Ситуација у Сарајеву је била релативно мирна. Војни аналитичари, не без основе, сматрали су да Сарајево може да буде прво озбиљно искушење за НАТО. Већ у децембру Пентагон је ојачао војно-техничку подршку. У француски сектор у Сарајево била су пребачена два радарска уређаја за проналажење ватрених тачака. У случају потребе ове тачке су могле да се погађају ватром са земље и из ваздуха.
Срби нису имали жеље да остану са муслиманима у једном граду и да се потчињавају њиховим правилима. Многи су паковали кофере и своју скромну имовину. Енглески лист Гардијан је писао тих дана да су неки очајници намеравали да однесу са собом прах својих предака. Ипак мало ко је знао где да иде.
При томе у читавом региону тих децембарских дана 1995. године први пут за многе деценије дешавале су се невероватне природне катаклизме. Око Мостара река Неретва се толико излила да је поплавила не само део града, већ и теренски камп француских легионара. Само помоћу специјалних хеликоптера пошло је за руком да се Французи евакуишу на безбедно место. Доста проблема су имали и Амриканци, који су градили специјални мост преко Саве у хрватском месту Жупања. Преко њега из Мађарске планирано је да се пребаци већи део америчког корпуса. Река Сава је стално брисала све понтонске објекте.
Прилично сложени односи су настали између француских и британских учесника операције. У крајњој линији доста разговора се водило о томе да су Французи ради спасавања живота двојице својих пилота са Миража обореног у августу 1995. године изнад Пала србском ракетом, склопили са последњима тајни договор. Пошто су неколико месеци држали пилоте, Срби су хтели да од Париза и његових представника у Срајеву добију гаранције за своју већу безбедност. Британци су тврдили да им то није успело.
И још један проблем који су тада већ пробали постепено да реше – избеглице. Требало је не само мирити људе, већ и стварати услове за њихов повратак. Само у Немачкој за године рата нашло их се 320 хиљада. Немачке пореске обвезнике то је коштало 15 милијарди немачких марака. Муслиманима, Србима и Хрватима – не само да су исплаћивали помоћ од по 400 марака месечно, већ су им давали бесплатне станове, медицинско осигурање и средње образовање. На ситом Западу, наравно, боље је него у разореној и минираној на сваки километар домовини. У Сарајеву нису хтели да мисле како да врате људе у домовину.
Дисциплиновани и послушни Немци су се увек чудили понашању босанских избеглица. Чиме се само они нису бавили – фалсификовањем карата за градски саобраћај, радом без регистрације, криминалом – мада су многи имали добре станове и нове престижне аутомобиле.
Још један важан детаљ. На оне који су напустили земљу у најтежим тренуцима, чак не по својој вољи, у Сарајеву су гледали као на издајнике. Они нису ратовали и нису преживели сва страдања. Многи су сматрали да избеглице не само да нису пожељне, већ су и опасне. Они су могли са девизама да купе себи све: и станове, и посао, и нова кола. Већина људи није имала новца ни за живот и све који су се враћали сматрали су чудацима. Како се повратници не би враћали, примењивали су разне начине – директне претње да ће се обрачунати за издају, усељавање других људи у станове, који су се скупљали у великим градовима читаве БиХ.
Константин Качалин,
