У време празника у многоконфесионалним срединама
Ближе се „универзални“ празник Нова година и хришћански Божић. Градови и улице већ су окићене или се увелико ките. Ипак, средине као што су БиХ, где постоје два ентитета, односно три верске заједнице, у време ових празника могу постати „буре барута“. Са друге стране ове средине могу постати и простор где, на пример, они који славе Божић срдачно позивају у госте оне који славе Бајрам.
Да ли и у којој мери, у мешаној средини, муслиманској заједници и њеним припадницима може да засмета што су градови, улице, јавне просторије окићене поводом хришћанског празника? Или је напротив и то прилика да се добронамерни сународници заједно провеселе и пожеле једни другима здравље и свако добро? Ово питање смо поставили Мухамеду Јусићу, сараднику Центра за напредне студије из Сарајева:
- Током протеклог рата у БиХ и уопште у бившој Југославији, верски симболи су обилато злоуптревљавани и инструметализирани, као и саме религије да се оправдају националистички циљеви и идеје о немогућности суживота различитих верских и етничких заједница. А све то са циљем стварања неких етнички чистих држава. Ти симболи су на неки начин данас код нас десакрализовани и изгубили су свој друштвени смисао. Због тога ће вероватно, конкретно у случају БиХ бити потребно време да би се ти симболи поново почели схватати, као симболи једне религије, поруке мира, а не симболи доминације неке етничке или верске заједнице.
Ипак, оно што ми можемо видети ових дана је да се тај дух суживота и толеранције, који је столећима у Босни био присутан- када су сви заједно славили и Бајрам и крсне славе, поново враћа. Без обзира на то што имамо та трауматична искуства, данас се ипак не бележе већи инциденти који би били основа за неки сукоб.
Професор на Католичком богословском факултету - Адалберт Ребић из Загреба мишљења је да ако и долази до неких тензија, за то онда и нису криви сами верници:
- У Хрватској и у БиХ, људи су научени живети уз своју религију у својем амбијенту, на своме простору. И ту не долази до неких напетости. Веће се, на пример, напетости јављају у медијима и штампи- где се често мале верске заједнице буне да су запостављене. То је међутим неминовна чињеница, јер оне јесу мањине и као такве оне не могу бити на првом месту. Ипак, мањинама се посвећује доста пажње, али унутар разумног оквира. Односно, ми се у Хрватској и БиХ – где живе Хрвати, не можемо одрећи своје традиције, својих многих обичаја који обележавају и чине нашу католичку цркву у простору и у времену.
Православни публициста Ранко Гојковић о суживоту више верских заједница и проблемима који су се на овој основи до сада јављали у БиХ говори:
- Мислим да све зависи од конотације и да се у највећем броју случајева такве ствари користе, обзиром су инструиране, да би се оптужила „она друга страна“. Нажалост, у највећем броју случајева, управо та друга страна је србски народ и мноштво тих таквих потпуно лажних дилема се користило за оптужбе.
Имајући у виду ставове све три стране, остаје нада да ће ови празници проћи у миру и слози, без икаквих проблема, а да се у будућности можемо надати, повратку неких „старих добрих времена“.
Јована Вукотић,
