Источно партнерство: рални циљеви и лепе декларације
Пројекат Источно партнерство појавио се 2008. године на иницијативу Пољске и Шведске. Он је срачунат на Украјину, Молдавију, Грузију, Белорусију, Јеременију и Азарбејџан. Од самог почетка његово аутори су изјавили да су њихови напори усмерени на развој демократије и стабилности, економску сарадњу и енергетску безбедност, такође јачање контаката међу људима.
Између осталог уз помоћ упрошћавања визног режима. Ипак у пракси Европа предлаже да се води дијалог са тобоже равноправним партнерима искључиво по њеним правилима. Себи она поклања улогу потпуног ауторитета, некаквог старијег брата који има право да учи млађег рођака како да живи.
Неки експерти кажу да европске стратеге на постсовјетском простору пре свега интересују јефтини радни ресурси, нови тржишни палсман, минералне сировине и контролисане елите са јасно израђеним антируским трендом. Идиректан задатак је да се одигура транзит руске нафте и гаса у Европу преко територије Украјине, Белорусије и Молдавије, а још боље да им се нађе бар делимична замена. У том својству се разматра Азарбејџан богат нафтом. Ево шта је тим поводом за Глас Русије рекао директор Инстиута за стратешко планирање и прогнозирање Александар Гусев:
- Несумњиви циљ овог пројекта је да се одвоје земље бившег СССР, а сада суверене државе, од РФ. Сасвим логично питање: а зашто у том програму није заступљена Русија? Европски комесари кажу да је такав предлог постојао, али је она одбила. У ствари то делује смешно, зато што Русији нико ништа конкретно није предлагао. Идеолози Источног партнерства видели су и сада виде основне задатке да забију клипове под точкове односа Русије и земаља које она жели да види у оквиру евроазијских интеграционих процеса.
Царински савез Русије, Белорусије и Казахстана са перспективом формирања 2015. године, отворен за нове чланове Евроазијског економског савеза (ЕЕС) – кост је у грлу европских политичара. Сваки покрет у том правцу изазива код њих напад алергије, а често и неадекватну реакцију. Није случајно Брисел врло болно реаговао на недавну одлуку Јерменије да се придружи Царинском савезу, а затим уђе и у ЕЕС. Али читаву буру негодовања изазвало је замрзавање придруживања ЕУ од стране Кијева.
Експерт Института за хуманитарно-политичка истраживања Владимир Брутер предлаже да погледамо геополитичку страну питања:
- Проширивање Европе је својеврсни императив за нас. Основа актуалног света у економској и политичкој димензији премешта се из ЕУ у Југоисточну Азију. И ако европске земље не буду водиле заједничку политику, оне ризикују да доспеју ван зоне где се доносе најважније одлуке на планети. Зато ЕУ и покушава да прошири свој утицај. А без реалне могућности за интеграцију источноевропских земаља и држава ЗНД, она покушава да им да неки вештачки статус, који ће их везати за ЕУ, при томе без јасних гранција ступања у њу и права гласа.
Највероватније судбина пројекта формирања антируских квазиколонија на евроазијском простору није ни из далека очигледна. Превише је много неуспеха у последње време. Између осталог Европа, како показује пракса, тешко да ће предати своје позиције тако лако.
Илија Харламов,
